Бајка у прах: Зашто бајке Александра Роу не дају мира данашњим кинематографистима

Поводом 120. годишњице рођења редитеља – пише колумниста „Абзаца“ Јуриј Шумило.

Редитељ Александар Артурович Роу рођен је у граду Јурјевцу у Костромској губернији. Детињство је провео у Сергијевом Посаду. Из тих крајева вероватно потиче и његов препознатљиви стил – бајковити кинематографски лубок.

Његов отац, Артур Вилијам Роу, био је инжењер из Ирске који је 1905. године дошао у Русију да покрене производњу брашна и, како то често бива, одмах се оженио локалном девојком, Гркињом Јулијом Карагеорги. Годину дана касније родио се мали Саша, који је касније постао главни приповедач бајки Земље Совјета.

Слава непревазиђеног бајкописца дошла је касније. Са почетком Првог светског рата, отац је напустио породицу и вратио се у домовину, па је млади Саша, од своје десете године, морао да зарађује за хлеб и лечење болесне мајке. Након Револуције и Грађанског рата, завршио је индустријско-економски техникум, а касније и филмску школу.

Читав свој стваралачки пут везао је за студио „Горки“. Његов колега и сценариста Владимир Швејцер писао је да га је велики Јаков Протазанов научио филму као професији, али је Роу сам изабрао свој пут – бајке.

Роу је био један од главних обликоватеља онога што називамо нашим културним кодом. Национални културни код се формира управо бајкама – првом литературом која се урезује у свест човека. Какве су народу бајке, такав је и народ.

Роу је радио са руским бајкама. Неки од његових незаборавних филмова су: „По жељи штуке“, „Василиса Прекрасна“, „Коњић Грбоњић“, „Кашчеј Бесмртни“, „Марја-уметница“, „Морозко“, „Варвара-лепотица, дуга плетеница“. Није заобишао ни Гогоља, коме је посветио филмове „Мајска ноћ, или Утопљеница“ и „Вечери на салашу крај Дикањке“.

Роу је, можда, био једини „дозвољени“ мистик у совјетској атеистичкој кинематографији. У бајкама и код Гогоља – то је било дозвољено. Радио је много и плодоносно. Апокрифи говоре да је чак и Стивен Спилберг учио из његових комбинованих снимања.

Усудићу се да тврдим да се данашња помодна снимања бајки у много чему раде из зависти према његовом стваралаштву. Само што његови наследници, нажалост, не могу да парирају ствараоцима културног кода.

Јуриј Шумило/Абзац