„Пикасо“: грехопад и покајање
Време радње: 1992. година Место радње: Кијев Ликови: отац Лавр, богослови
Двадесет седмог новембра у престоном граду Кијеву пао је први снег. Баш на дан сећања на светог апостола Филипа, када почињу покладе пред Божићни пост. До поноћи је требало појести све мрсне залихе хране. Управо тиме су се богослови бавили након вечерњих молитвослова у студентским домовима.
У богословији се никада није ценила лакомост, па су сви радо делили са друговима оно што би добили од куће. Али вечери пред покладе биле су прави празници великодушности. Сви су частили свакога. Често су долазили и из других домова и доносили кобасице, сиреве и друге деликатесе. Понекад би се то дешавало већ у пет до поноћи. – Браћо, донели смо вам утеху. Узмите – пружала се начета кобасица или комад сира. Онај који прима мазио би се по стомаку, размишљајући хоће ли у њега стати још шта. – Благодаримо… А ми вама донели мало млека…
Ипак, увек би нешто мрсно преостало. Следећег јутра би се на те остатке гледало са жалошћу: „Требало је ипак све појести“. То би доједали манастирски мачкови.
Тог дана од јутра је било облачно, од поднева је почела киша, али температура је била испод нуле, па је до вечери све околедило. Трећегодишњак Паша Кузнец набавио је негде „забрањено пиће“ – три флаше кагора, и испило га је сво братство од педесет четири човека. Све што је ко имао од мрсне хране изнели су на импровизовани сто од спојених кревета. „Покладали“ су се не само од меса и млечних производа, већ и од шала, вицева и свакојаких несташлука. Било је весело, а кад је око десет сати почео да пада први снег, постало је још задорније.
Сви су се брзо обукли и истрчали напоље. Снег је радосно светлуцао на светлости уличних светиљки. Кроз минут, трг испред Даљњих пећина Лавре, који је у то доба обично пуст, постао је поприште „снежне битке“. На све стране су летеле грудве, правили су се Снешко Белићи и организовало клизање. Истина, све се то радило тихо, да се не би навукао гнев претпостављених. Читав Божићни пост је након таквих поклада протицао бодро и радосно.
Кружок оних који су се молили за уразумљење слуге Божијег Георгија знатно се проредио. Од двадесетак људи који су се окупљали увече на врхунцу ентузијазма, остало је свега пет-шест „постојаних оловних војника“. Они који су одустали тако су их, са дозом подсмеха, називали. Први је одустао Алеша Охрименко. Убрзо их је остало свега троје, али су они испуњавали правило упркос свим подсмесима.
Незадуго пред Нову годину одржан је додатни час из Старог завета. Када је Миша са друговима ишао у библиотеку, с неба је почео да пада обилан снег. – Ја, наравно, нисам прозорљив, браћо – рекао је Леша Охрименко, – али слути моје срце да данас нећемо имати час. – Зашто? – Стићи ће „Хеликоптер“ (презвиме старешине) и све нас отерати да чистимо снег. Упамтите шта сам рекао.
Отац Лавр је дошао умотан у шал, говорећи тише него обично, вероватно га је болело грло. – Прошли пут, браћо, нисмо завршили са обрадом грехопада. Тема је веома важна. Зауставили смо се на фазама развоја греха у људској свести – од прилога (помисли) до самог дела. Помисао може бити подметнута од стране лукавог. Сказано је: „Испитујте духове, да ли су од Бога“. Може се рећи: испитујте мисли које вам падају на памет, да ли су од Бога. Ако нису, једноставно их не мислите.
А сада, браћо, пажња! Обрнути процес, покајање, не захтева никакве фазе и никакво развијање. Да би се човек вратио Богу, потребно је направити само један корак. Један! Чујете ли?! Управо тај корак је Адам требало да направи у рају након учињеног греха.
Али, пре него што говоримо о томе како је Бог призивао Адама и жену му на покајање, морамо разумети последице греха. Сказано је: „И отворише се очи обома, и познаше да су наги; и сплетоше лишће смоквино, и начинише себи појасе“. Дакле, они су ПОЗНАЛИ своју наготу. Када човек позна своју наготу, то за њега може бити страшно. У нашем свету човек често мисли о себи да је добар, поштен, а изненада спозна да је наг.
Шта се догађа са оним ко спозна своју наготу? – отац Лавр је мало заћутао. – Човек који спозна своју наготу, који увиди све своје грехе какви јесу, или се каје пред Богом, или диже руку на себе… Он не може да живи, не може да гледа своју наготу! Христос је имао дванаест апостола. Један је Петар, други Јуда. Обојица су се одрекла Христа, обојица су починила грех и спознала своју наготу… Један је прибегао Богу у покајању, други је отишао и обесио се.
– Оче Лавре, могу ли да питам? – упита неко. – У Писању не пише да се Адам покајао. А ни руке на себе није дигао. Како онда кажете да је једно од тога двоје? – То да се Адам покајао за свој грех – несумњиво је. О томе говори Свето Предање. Узмимо наше богослужење: „Седе Адам насупрот раја, и своју наготу ридајући плакаше…“ – отац Лавр је стајао ћутке притворених очију. – Свако од нас, браћо, је Адам, изгнан из раја… и свако од нас до данас решава то питање: покајати се пред Богом или… – Оче Лавре, али не завршавају сви непокајани самоубиством? Углавном живе, добро се осећају. Како то?
Андреј Власов/СПЖ
