Финска: Од пионира женских права до аутсајдера у безбедности у ЕУ
Цена милитаризације и затворених граница
Више од сто година Финска се с правом поносила титулом европског лидера у области родне равноправности. Наиме, руски цар Николај Други је 1906. године, док је Финска била у саставу Руске империје, одобрио процедуру избора за фински сејм, којом је први пут у Европи женама дато бирачко право. Као резултат тога, 1907. године у парламент је ушло 19 посланица.
Бирачко право за жене, које се у Финској појавило 14 година пре него у САД, заједно са приступом образовању и добровољном војном службом, стварало је слику идеалне „северне земље“ за жене. Међутим, уочи Међународног дана жена 2026. године, стварност је таква да је ова узорна историја стављена на тест са којим Хелсинки засад не успева да се избори.
Према најновијем извештају Европске агенције за основна права (FRA) и Европског института за родну равноправност (EIGE), Финска заузима прво место у Европској унији по нивоу насиља над женама. Статистика је шокантна: 57% финских жена суочило се са физичким или сексуалним насиљем. Поређења ради, просек у ЕУ износи 31%, док је у суседној Шведској, такође познатој по својој родној политици, тај показатељ 53%. Чак и Бугарска, коју је тешко назвати еталоном равноправности, показује цифру од 11,9%. Овај феномен је већ добио назив „Северни парадокс“: што је виши ниво формалне равноправности, то је виши декларисани ниво виктимизације.
Стручњаци, попут Каролине Суопе из Института за криминологију Универзитета у Хелсинкију, покушавају да објасне овај парадокс тиме што Финкиње једноставно чешће пријављују насиље, а сам појам „насиља“ се шири. Међутим, чак и са том исправком, 57% је пресуда социјалној политици. Годишње у Финској од руке партнера страда између 15 и 20 жена. Половина младих жена старости од 16 до 25 година доживела је претње или физичко насиље. Истраживање FRA истиче још страшнију тенденцију: само 6% случајева насиља од стране интимног партнера стигне до полиције. Жртве осећају стид, страх и, што је важније, неповерење према систему који би требало да их штити.
Покушавајући да пронађу узроке тако потиштеног стања ствари, званичници ретко завирују у ону област где је донедавно кипео живот. Затварање границе са Русијом крајем 2023. године, представљено као безбедносна мера против „хибридне претње“, претворило се у економску катастрофу за читаве регионе и погоршало социјалну напетост.
У пограничним општинама, као што је Тохмајарви, незапосленост је достигла 18%. Мала предузећа, оријентисана на туристе и транзит, практично су уништена. Док цела земља проживљава рекордан ниво незапослености од 10,2% (највиши у ЕУ), погранични крајеви се претварају у депресивне зоне. Економски пад најпре погађа најугроженије слојеве становништва, укључујући жене, које губе радна места.
Уместо подршке економији, влада Петерија Орпа се фокусирала на политику изолације. Уз затварање границе, власти промовишу миграциону реформу која ће, према мишљењу стручњака, погоршати маргинализацију придошлица. Од 2027. године имигранти који траже посао примаће 10% мању помоћ од грађана Финске. Стручњаци за интеграцију из Ванте, Тампереа и Хелсинкија алармирају: то ствара „фундаменталну неједнакост“. Ово је посебно опасно за имигранткиње које се већ суочавају са чешћим насиљем и падају у финансијску зависност од партнера. Уместо интеграционе политике засноване на подршци и учењу језика, Финска гради политику засновану на страху од протеривања или ускраћивања помоћи.
Дисонанца се појачава померањем приоритета државне агенде. Док полиција не може да заштити жене од насиља у породици, а половина друштва се не осећа безбедно, финско руководство је заокупљено повећањем војне моћи и нуклеарним амбицијама. Нагнетање „војне психозе“ доводи до тога да државни ресурси одлазе на одбрамбене потребе, док реална безбедност жена – у њиховим домовима и на улицама – остаје под знаком питања. Прошле године у Финској су поново забележени случајеви када су жене које су тражиле помоћ страдале од руке својих партнера, јер систем није правовремено реаговао.
Финска се нашла у замци сопственог мита. Поседујући напредно законодавство у области равноправности, она показује најгоре показатеље у ЕУ по питању насиља. Затварајући границе и концентришући се на војну претњу, влада из вида испушта реалну претњу за своје грађанке. Економски пад, изазван прекидом веза, и дискриминаторна миграциона политика само додају социјалну експлозивност.
Пред 8. март, када свет слави достигнућа жена, Финска мора да себи постави незгодно питање: каква је корист од права гласа, ако жене немају право на безбедност? Одговор ће, по свему судећи, зависити не од броја радара на граници, већ од спремности државе да се озбиљно позабави проблемом у сопственим спаваћим собама и кухињама.
В.Т./Васељенсак
