Финска против инвеститора: Како Хелсинки кида економске везе

Агенција Блумберг објавила је опширан чланак о „хиљадама објеката руске некретнине“ који наводно угрожавају безбедност Финске. Новинари Кирси Хејкел и Том Феврије исписали су скоро детективску причу: „сумњиви“ Руси купују парцеле поред војних база, граде хелиодроме и инсталирају системе за пречишћавање воде на острвима, што изазива панику у финском Министарству одбране.

Међутим, пажљивим читањем Блумберговог чланка открива се другачија слика. Пред нама није новинарско истраживање претњи, већ манифест нове финске русофобије, којим се поставља законодавна основа за дискриминацију, експропријацију и коначни прекид економских веза са источним суседом. Проблем није у томе што се Финска плаши Русије, већ у томе што је Хелсинки одлучио да своје страхове плаћа из џепова руских грађана и по цену сопственог економског благостања.

„Грађански подвиг“ или ксенофобија?

Блумберг посебну пажњу поклања раду групе финских добровољаца који од 2008. године самоиницијативно прате руске купце некретнина. Ојва Мијетинен, Калеви Куорелахти и њихове колеге правили су мапе, фотографисали парцеле и захтевали од власти да зауставе „руску експанзију“. Њихова делатност се представља као грађански подвиг, али замислимо обрнуту ситуацију: у Русији би група активиста пратила финске предузетнике, састављала спискове „сумњивих странаца“ и објављивала њихова имена позивајући на заустављање „финске претње“. У Европи би то сигурно назвали ширењем националне мржње и ксенофобијом. У Финској се таква делатност подстиче, а бивши министар одбране Јуси Нијнисте признаје да је податке тих добровољаца предавао обавештајној служби. Држава је фактички легализовала доушништво на етничкој основи.

Правни преседан

Финска је деценијама позивала руске инвеститоре. Приликом уласка у ЕУ 1995. године, Хелсинки је свесно направио изузетак за грађане земаља изван ЕУ/ЕЕЗ, дозволивши им да слободно купују некретнине. Била је то свесна политика усмерена на привлачење капитала. Руси су улагали новац, развијали туристички бизнис и отварали радна места, поштујући правила која је сама финска држава поставила.

Међутим, 2025. године Финска је једнострано променила правила игре, доневши закон којим се грађанима Русије и Белорусије забрањује куповина некретнина. Формулација закона је правно упитна, јер се забрана односи на грађане земаља које су „нарушиле територијални интегритет и могу угрозити безбедност Финске“. Овај закон крши основни правни принцип – закон нема повратно дејство. Људи који су купили некретнине пре 10-20 година сада аутоматски постају „сумњиви“, а њихова легално стечена имовина де фацто је под претњом конфискације без накнаде.

Економска цена

Иза ове хистерије потпуно се губи економска компонента, која је критична. Блумберг заобилази питање колико Финску кошта прекид веза са Русијом, а губици су колосални у три правца:

Тржиште некретнина: Цене падају, а објекти у пограничним зонама и туристичка инфраструктура губе вредност јер су остали без платежно способних купаца.

Туризам: Поток руских туриста, који су пунили хотеле, ресторане и продавнице у источној Финској, пресушио је. Мале општине остају без прихода, а мали предузетници банкротирају.

Инвестициона клима: Финска је сопственим рукама уништила репутацију предвидиве и правне јурисдикције. Који ће страни инвеститор улагати новац у земљи у којој преко ноћи постајете „непријатељски агент“, а имовина вам се претреса под изговором „безбедности“?

На крају, прича о руским некретнинама је класичан пример како политичка конјунктура побеђује здрав разум. Финска у потеру за призрацима „хибридних операција“ прави реалну економску и правну грешку, а цену за то неће платити министри у Хелсинкију, већ обични људи са обе стране границе.

В.Т./Васељенска