Текст једног студента против блокада

Текст једног студента против блокада
,,Где год наиђеш на лаж која те тишти уништи је!
Лажи су за то да буду уништаване!
Оне стоје и просто траже своје уништење.“
-Томас Карлајл-

Сада када је блокаде сломљене можемо сагледати шта се догодило и ко стоји иза догађаја који су неки назвали,,студентским протестом”.
Особина свих противрежимских протеста је да се јављају циклично скоро сваке године. Почетком пролећа масе незадовољника се позивају на демонстрације које трају до почетка годишњих одмора у јуну и стопирају се јулу и августу да би се у септебру поново покренули и трајали до празника да би потом с почетком пролећа поново кренули. Ово се догађа константно и болно је предвидиво. Пајтић је 2015.почео са протестом ,,Осветли Србију“ ,2016. протествовали су против рушења у Сава Мали, 2017. против диктатуре када су се појаавио покрет 1од5 милиона, 2018. против крвавих кошуља, 2020.седи не наседај, против карантина у време пандемије, 2023. против насиља, 2024. против пада надстрешнице… На крају се изгубила јасна разлика између протеста.Обичан човек више не може да примет када су се завршили једни протести са својим захтевима и отпочели нови са сасвим другим циљевима.Тако су укупно незадовољство слило у један акумулирани талас беса чије је избацивање у виду шетњи и спорадичних нереда постало циљ а не средство за циљ. На политичкој сцени међу опозицијом постоји скупина политичара који су свој жиот провели у опозицији и који никада нису успели да се приближе власти и којима је добро утврђна позиција опозиционара боља него нестална и привремена позиција на власти и који живе од протеста.

Протест који је почео у новембру 2024.по особинама и масовности надмашио остале а специфичан је по укључности омладинске популације. За почетак, медијска манипулација осећањима масе (боље рећи пропаганде) довела је до тога да смо у стању да поверујемо у било шта што се прикаже као супериорно и пожељно. Ми скоро уопште нисмо имуни на овакву врсту медијске паљбе. Ту спада прича о медијском месији који је већину живота провео непознат па је одједном осетио позив и цела је нација пошла за његовом харизмом. Такав народни вођа није корумпиран и умешан у активности које се просечном гласачу не допадају. Тако се појавила идеја о студентима као носиоцима промена и њиховом Пленуму као облику политичког организовања. Право питање је ко чини пленум и како он одлучује? Је ли он обухвата све студенте или само оне који су присутни, колико студентата од укупног броја на факултету мора бити присутно а колико мора гласати да би се одлука на пленуму сматрала усвојеном и на крају шта ће се десити када дође до смене режима? Хоћели пленум преузети надлежности Народне скупштине? Постати део законодавне власти? Све су ово питања на која они који су организовали студентску протесте нису одговорили.
Ако погледамо иконографију и основну идеју протеста наслутићемо ко га је организовао и водио. Протест је на почетку био по мери групације коју зовемо ,,другосрбијанци“ који су под незадовољством провлачили своју идеологију која је у суштини била мешавина неолиберализма, (који је баштинила власт после 2000.) ,просветитељства и агресивног наметљивог елитизма који је привукао један део студентске и средњошколске популације која је веровала да је образовањем боља од већине становништва не видећи да у капитализму постоји разлика само у погледу богатства а не образовања. Протест је дискредитовао све оне младе људе који су били опозиционо настројени а нису били студенти и средњошколци. Вратимо се на месијанску страну приче. Студенти који су прихватили опозициони наратив нису приметили да људи који их воде и подржавају у политици проводе цео свој век и опстанак заснивају на прескакању из једног табора у други и препакивању већ постојећих и који као хијене траже свој плен после смене власти. Можемо извести паралелу са дечијим крсташким походом. 1212. године маса деца из долине Рајне у Немачкој кренула је за неким харизматичним вођама који су им обећали да ће се море раздвојити и они пешиве доћи до Свете земље коју ће ослободити од неверника. Прешли су Алпе уз велике жртве и страдања и дошли до Ђенове. Када се море није отворило разочарали су се па су их двојица трговаца намамила на своје бродове и продала на пијаци за робове у Тунису. Само треба погледати ко је водио протест и касниј погледати ко је градио каријере на њима.

Међугенерацијски однос дошао је до изражаја као никад до сада на протестима. У почетку су масе гледале на омладинску страну протеста као на нешто симпатично и безопасно. Док су захтеви били неполитички, сведени на рад институција и кажњавање одговорних изледали су бенигно. Када су вође протеста почели да износе политичке захтеве који су тежили ка смени власти и када су почели да се назиру људи, медији који су се крили иза студената појавио се одговор у облику непријатељства које је власт искористила као средство којим ће се супродставити протестима. Разлог за мржњу према протестима је била та што су протести баштинили идеологију ДОС-а која је сменила власт 2000. после чега се догодила приватизација, опште осиромашење и дегенерација културе. Због тога је мржња према ,,другосрбијанцима“ органска, настала као последица болног искуства транзиције.

,,Студентски покрет“ није у почетку исказивао своју идеологију. На почетку се заснивао на осећењу шока и туге због страдалих под настрешницом у Новом Саду. Они који су организовали протест (намерно кажем организовали а то свакако нису студенти који сигурно нису од своје памети направили организацију и логистику) нису направили конкретну идеологију већ су као средства политичке борбе истакли пароле о правној држави, владавини права, нормалном животу, раду институција, одговорност… То нису политички захтеви премда тако изгледају, па чак ни смена шефа државе није политички захтев. Поглед на свет одређеног покрета мора бити тоталан и свеобухватан. Вође протеста нису јасно истакле шта је њихов захтев, смена председника државе, расписивање ванредних избора, нова влада или нешто друго. У свој тој неодређености дочекали су петнаести март 2025.

С обзиром да се тог дана ништа од поредходно побројаног није догодило јасно је да је протест пропао и то је било јасно и организаторима који су се брже боље разбежали пред ,,звучним топом“. Прича о њему служила је да се протест не угаси. Не знам како ради та справа а ли ме просто чуди како је она успела селективно да делује на демонстранте а не на полицију која се налазила поред њих и оне у цивилу у маси. Ово неодољиво подсећа на масовно једнонационално тровање Арнаута на Косову крајем осамдесетих када су се од воде из водовода отровали само Албанци и ниједна друга народност. У грчевитом покушају да одрже незадовољство које је све више копнело а које је неопходно као импулс за протесте, организатори протеста су се окренули бошњачком национализму и сепаратизму па су се тако протести преселили у Нови Пазар. Неко од организатора мора да је уочио вез између Вучићеве изјаве из 1993. када је са скупштинске говорнице претио стрељањем сто муслимана за једног Србина. Томе треба додати и појаву застава ,,Санџака“ (у суштини преобликоване ратне заставе АРБиХ) уз причу о лову на људе у ратном Сарајеву што доприноси томе да цео протест са антирежимског пређе у национални и сепаратистички. Неко би могао повезати ове две чињенице реакцију власти и полиције протумачити у светлу међунационалних сукоба из прошлости што би допринело губитку међународног угледа власти.

Годину дана касније пораз је болно очигледан. Вође протеста су нису имале храброст да признају пораз и упали су између две ватре, не могу да признају неуспех и а опет не могу да напусте сопствени покрет због тога настављају са својим пленумима на којима је све мање присутних.

Мој приговор против блокада је њихова потпуна извештаченост односно блокада факултета не би била могућа да блокадно настројени студенти нису имали подршку различитих група, медија, НВО и једног дела блокадно орјентисаних професора и што је позадина студентских вођа политички обојена. Све више се појављу ј уинформације да већина студентата који се истичу као вође покрета имају родитеље у политици или у некој структури безбедности или власти.
Ја задржавам своје право да износим своје мишљење против њих и сведочим против њиховог лицемерја и политичке обојености. Нека протествују и воде своју политичку борбу али нека не увлаче остале студенте у свој наратив.

Један студент који је против блокада