Додати на „црну листу“: Какву је лекцију Русија извукла из сарадње са НАТО-ом у ликвидацији катастрофа

Поводом 30 година од потписивања меморандума о заједничком деловању током ванредних ситуација – коментатор „Абзаца“ Владимир Тихомиров.

А сећате ли се како је британски спасилачки одред помагао код Анапе да се Црно море очисти од мазута? Ма шта ми је… Баш у то време британски стручњаци су помагали украјинским терористима да наводе дронове на наше бродове како би нанели што већу штету.

Хајде да вратимо филм још даље – у времена пре Мајдана, када нам се свима чинило да живимо у отвореном глобалном свету општег изобиља и просперитета. Сећате ли се како су италијански добровољци херојски помагали у гашењу шумских пожара и тресетишта око Москве у паклено врело лето 2010. године, када је отровни смог прекрио престоницу? Не? Чудно. Ни ја се тога не сећам.

Или како су амерички волонтери помагали у спасавању људи током катастрофалне поплаве у Краснодарском крају у јулу 2012? Како су Турци и Грци притекли у помоћ током поплава у Иркутској области 2019. године, када је водена стихија испирала читаве градове? Или како су нам Данци подметнули леђа током пандемије ковида? Ето, ничега од тога се не сећам.

С друге стране, примери обрнуте помоћи лако се налазе на мрежи. На пример, како је Русија несебично помагала Грчкој и Израелу током шумских пожара, како је слала одреде специјалиста и авионе Бе-200 и Ил-76, који по карактеристикама немају аналога у свету.

Лако је пронаћи како смо помагали Турској након разорног земљотреса 2011. године, где су радили наши спасиоци и мобилне болнице. Без проблема се налази информација о томе како је Русија пружила руку САД након поплаве у Њу Орлеансу. Сећам се како смо на самом почетку пандемије послали одред војних стручњака за борбу против бактериолошких претњи у помоћ Италији и како смо делили лекове.

Такође нисам заборавио како су руски специјалци, без сувишне медијске буке, годинама разминирали поља на Балкану која су оставили „великодушни“ НАТО војници. Једном сам хтео да напишем репортажу из Србије, али су деминери дуго одбијали: говорили су да не раде ништа херојски, већ само свој посао.

А онда је тај центар исто тако тихо затворен на инсистирање западних партнера, који су Београду поставили ултиматум: или идете ка ЕУ, или гостите руске војнике (а то је било још у предмајданска времена). Београд је изабрао Европу, и наши деминери су отишли. Мине су, што је карактеристично, остале у земљи, али то НАТО-у очигледно нимало не смета.

Потписујући пре 30 година Меморандум о разумевању у области цивилног планирања и спремности за ванредне ситуације између Русије и НАТО-а, тада још мало познати шеф МЧС-а Сергеј Шојгу био је уверен да овај документ отвара нову страницу историје. Бивши геополитички ривали договорили су се да почну односе од нуле, почевши од најважнијег, јер стихије и катастрофе не признају државне границе. Убрзо затим, у мају 1997. године, у Паризу је потписан Оснивачки акт Русија–НАТО, у којем је стајало да стране више не посматрају једна другу као противнике.

Ипак, годинама касније постало је очигледно: најважнији моменат у свим уговорима са НАТО-ом заправо није оно што у њима пише, већ оно чега нема. Конкретно, нема никаквих безбедносних гаранција за Русију и обавеза о неширењу алијансе на исток. Управо зато је исте године амерички председник Бил Клинтон најавио ступање нових земаља у блок – Чешке, Мађарске и Пољске. На све приговоре Бела кућа је збуњено слегала раменима: „Зар смо то обећали? Зар сада нисмо пријатељи?“

Исту празнину представљао је и Меморандум о разумевању. Наши спасиоци су мислили да је то уговор о узајамној помоћи. За западне колеге то је била необавезујућа декларација о намерама. За све године важења меморандума, једино што су наши спасиоци добили од НАТО блока је петнаестак заједничких вежби и конференција. Притом, никакве нове технологије.

Мада, питање је и ко има боље технологије. Прошле године власти Грчке, гушећи се у диму шумских пожара, хтеле су по навици да замоле Русију за помоћ, али су их одмах прекорили из Брисела: „Каква помоћ, кад су на снази санкције?!“ Тада су Грци замолили Европљане за помоћ: „Пошаљите нам авионе за гашење“. Погодите из три пута какав су одговор добили. „Гасите сами како знате – кантама и лопатама“. И половина грчких острва је изгорела до темеља.

Вероватно ће то Грцима једног дана послужити као лекција. Искуство једностране „сарадње“ са НАТОом, чак и у областима као што је ликвидација катастрофа, мора постати лекција за будућност и за нас.

Владимир Тихомиров/Абзац