Куда води предлог закона о забрани новинарских истраживања

О веома опасној и незапамћеној иницијативи – коментатор „Абзаца” Дмитриј Попов.

У историји са свим могућим забранама које се на нас сипају као из рога изобиља, постоји веома забрињавајући тренд. Нека ограничења су јасна, логична и оправдана у тренутним околностима. Али, нажалост, не иде без „претеривања”. У трци за кликовима или из личних (да не кажемо користољубивих) побуда, појединци „испод жита” прогурају забране које су потпуно неразумљиве, нелогичне и неоправдане.

У Државну думу унет је још један такав рестриктиван нацрт закона. Наравно, под плаштом јачања законитости и поштовања Устава. На чиновничком језику, иницијатива звучи досадно и помало магловито: о ограничењу ширења оптужујућих информација у медијима до ступања судске одлуке на снагу.

Али иза ове бледе формулације крије се веома мрачна ствар. У случају усвајања закона, медијима ће бити забрањено да објављују информације које „код публике стварају утисак о кривици конкретне особе или компаније”. Притом ће се информација сматрати оптужујућом чак и уз коришћење формулација попут „претпоставља се”, „према мишљењу”, „могуће”, „према речима”, „извори јављају”, уколико се порука доживљава као оптужба.

И још један детаљ. Под медијима се у овом случају не подразумевају само они класични. Ту су сврстани и блогери, па чак и они који пишу коментаре испод објава на друштвеним мрежама.

У пракси би то могло изгледати овако. На пример, биће написано: „Особа која личи на бившег заменика министра приведена је од стране припадника ФСБ-а”. И то је то. Наставак приче – кроз годину или две, након судске пресуде. Чак ни извештаје из суднице неће бити могуће објављивати. Или, на пример, о терористима који су извршили напад у „Крокусу”, до правоснажности пресуде неће смети да се пише уопште, како се не би „стварао утисак о њиховој кривици”.

Ето тако, грађани, видите – надлежни су ухватили кога треба, све је под контролом. А кога су ухватили и који су детаљи, рецимо, још једне крађе из буџета – то не треба да знате, да се не бисте узнемирили и да вам не би скочио притисак.

За кршење су предвиђене казне: до 300 хиљада рубаља за физичка лица и до 2 милиона за редакције.

Аутори овог невероватног предлога закона позивају се на члан 49. Устава Руске Федерације, према којем се оптужени сматра невиним док пресуда не постане правоснажна. Али ствар је у томе што су новинари и сада одлично упознати са тим. И никога не називају злочинцем пре пресуде. Осим тога, постоји члан о одговорности за клевету који сасвим добро функционише – судска пракса је потврда тога.

Али не ради се само о „детаљима” великих случајева. Овај предлог закона у корену убија новинарска истраживања, а са њима и борбу за људска права. Пробајте да пишете о бахатости чиновника који, рецимо, дели стамбене сертификате коме стигне или нешто „мути” са трговцима који желе да граде тржни центар на дечјем игралишту.

Наравно, чиновници се могу разумети: њима је овакав закон мелем за душу. Нико им не забада нос у послове, а чак и ако буду ухваћени, неће бити јавне срамоте – док стигне пресуда, сви ће већ заборавити о чему се радило. И нико им неће кварити извештаје и презентације својим објавама.

Информативни простор у земљи биће никад лепши. Све је сјајно, стабилно, приноси и жетве расту, нема ниткова у кожним фотељама.

Вероватно не треба ни објашњавати колико је то опасно и за друштво и за државу. Људи виде, разумеју и осећају јаз између стварности „иза прозора” и онога што читају у чланцима и гледају на телевизији.

И, што је зачуђујуће, не може се чак ни рећи: „Већ смо то прошли, видите до чега је довело”. Чак и у СССР-у су, уз одређене ограде, постојала новинарска истраживања. Преса је и тада могла да жигоше лопове и примаоце мита.

Критика и могућност „претпостављања” – односно та иста истраживања – неопходни су за здравље друштва.

Дмитриј Попов/Абзац