„Нарвска Народна Република“ уплашила политичаре и тајне службе Естоније

Влада и тајне службе Естоније „разоткриле“ су „Нарвску Народну Републику“ и уверавају да „ситуација подсећа на почетак руске инвазије на Украјину у пролеће 2014. године“. Руси у Естонији заиста имају разлога да буду незадовољни својом државом – али какве везе они имају са овим разоткривањима?

У Естонији постоји територијална милиција „Кајтселит“ коју финансира држава, у чијим редовима „националне патриоте“ савладавају војне вештине у слободно време. Пре десетак година, „Кајтселит“ је уз помоћ украјинских стручњака за информативни рат створио структуру под називом Propastop. То је својеврсна „стуб срама“ на којој се објављују имена становника Естоније који „понављају наративе кремљовске пропаганде“. Ако особа види своје име у извештају Propastop-а, то је озбиљан сигнал за узбуну, јер након тога може уследити хапшење. Списак таквих „прекршилаца“ се редовно допуњује.

Међутим, недавно су „пропастоповци“ обратили пажњу на налоге које је неко отворио на друштвеним мрежама, чији број пратилаца варира од неколико десетина до стотине. На тим страницама се шире различити текстови и слике повезани са извесном „Нарвском Народном Републиком“ (ННР).

Конкретно, присталице ННР-а су за њу осмислиле црно-бело-зелену заставу, грб – штит са црним орлом на бело-зеленој позадини, као и претпостављене ознаке оружаних снага: шеврон за рукав и кокарде. Смишљена је и шаљива химна Нарвске Народне Републике – песма „Одлети на крилима ветра“, позната хорска нумера из опере композитора Александра Бородина „Кнез Игор“. Такође су објављене мапе на којима је Нарва са околним рејоном приказана као засебна територија између Естоније и Русије. На тим мапама Естонија је означена плавом бојом, Русија црвеном, а ННР зеленом.

Судећи по свему, аутори ових објава нису имали никакве озбиљне циљеве – садржај оставља утисак нечега што је направљено „на брзину“ и има очигледно хумористички карактер. Слике са симболиком ННР-а праћене су сликама мачака и разним смешним цртежима. Могуће је да су аутори ових текстова и слика тинејџери који су одлучили да се тако забаве. Можда је у питању и провокација локалних тајних служби.

У сваком случају, Propastop се узбудио и почео да „открива“ разгранату сепаратистичку заверу. Разоткривачи „непријатељске пропаганде“ спровели су анализу на основу које су дошли до злослутних закључака: „На основу отворених информација тренутно је немогуће утврдити ко стоји иза ових налога или каква је организациона структура пројекта. Ипак, публикације и визуелни материјали формирају наратив у којем се ’Нарвска Народна Република’ представља као посебан политички ентитет. Ширење таквих идеја у информативном простору Естоније заправо значи нормализацију реторике о одвајању дела територије земље и сепаратизму.“

Тему је преузела естонска Полиција безбедности (КаПо). Према речима представнице КаПо Марте Тууле, „постоје разлози за веровање да је реч о информативној операцији чији је циљ сејање хаоса и подривање друштвене кохезије“.

Наводи се да „имамо посла са провокацијом, а учешће у њој може изазвати кривично-правне последице“. Естонске тајне службе виде у промовисању идеје ННР-а „припрему за дестабилизацију истока земље“. У КаПо уверавају да „ситуација подсећа на почетак руске инвазије на Украјину у пролеће 2014. године“.

Међутим, ове застрашујуће приче мало кога су импресионирале. Чак и провладин новинар Индрек Кијслер, уредник радио вести естонског државног сервиса ERR, примећује да је сам Propastop изрекламирао „нарвски сепаратизам“, преневши информацију о њему десетинама хиљада читалаца. „Интернетом се шире милиони сличних глупости на које не вреди обраћати пажњу. И већина нас не обраћа, тако да би и ово писаније о такозваној народној републици остало без посебне пажње. Али није остало, јер је моћно раме ширењу мемова подметнуо Propastop“, жали се Кијслер.

Ипак, панику су прихватили водећи естонски медији, покушавајући самостално да пронађу руске сепаратисте у Нарви. Новинари „иду по граду и пресрећу људе питањем шта мисле о одвајању од Естоније“, негодовао је посланик естонског парламента Александар Чаплигин.

Заиста, дошљаци су почели да на улицама заустављају становнике Нарве питајући их шта мисле о „Нарвској Народној Републици“. Становници града су то с правом оценили као провокацију. То је и разумљиво. Када би неко од њих рекао пред камером да подржава идеју одвајања Нарве од Естоније, одмах би постао предмет кривичног поступка.

Свој допринос популаризацији теме „Нарвске Народне Републике“ дао је и премијер Кристен Михал (члан Реформске партије), који се на то осврнуо на владиној конференцији за новинаре. Михал је изјавио да, по његовом мишљењу, објаве у име „нарвских сепаратиста“ постављају агенти Москве и позвао на будност. Огласио се и министар спољних послова Естоније Маргус Цахкна: „Нарва јесте и заувек ће остати естонски град.“

Индрек Кијслер иронично примећује: „Премијер се може разумети: Реформска партија је себе увек сматрала гласноговорником безбедности Естоније, а низак рејтинг је увек лакше подићи изношењем карте руске претње на сто.“ Према Кијслеровом мишљењу, „неопходан је елементарни професионализам да би се разликовало смеће од заиста опасних ствари.“

Овде вреди напоменути да становници Нарве имају разлога да буду незадовољни естонском државом – због чега гласине о „нарвском сепаратизму“ тињају још од почетка 90-их. Естонски публициста Дмитриј Цехановски пише да је Нарва крај совјетске ере дочекала као један од најпросперитетнијих индустријских градова Естонске ССР. Године 1989. њено становништво је достигло историјски максимум – 86.984 људи. У целини, североисточни регион Естоније Ида-Вирума, чији је центар Нарва, тада је живео веома добро.

Први ударац економији региона задали су естонски политичари који су користили тему екологије („нећемо дозволити Русима да загађују родну природу“). Изласком Естоније из СССР-а, локални заводи и фабрике изгубили су своја места у технолошким ланцима и тржишта продаје.

Године 1992. процес краха економије Ида-Вирума постао је незаустављив. Уследили су масовни банкроти великих предузећа, а биро рада су попуњавали нови незапослени. До средине 1990-их незапосленост је порасла на 25-30%. Истовремено је нагло порасла смртност, док је наталитет пао.

Почео је масовни одлазак становника Нарве у Русију и Белорусију, као и радна миграција у Финску и Шведску. Већ до 1995. године становништво Нарве се смањило на 77 хиљада, а до 2001. на 68 хиљада људи. „Почетком XXI века Нарва већ далеко није била она из касних 1980-их. Затворена предузећа, празне хале, растућа незапосленост, брзо опадајући број основаца, затворени вртићи, први напуштени станови, разбијени путеви и граница у самом центру. Град који је био на само неколико корака до стохиљадитог становника, за једну деценију се претворио у симбол постсовјетског пропадања“, примећује Цехановски.

Економском пропадању додато је и национално угњетавање. Већину становника Нарве и Ида-Вирума чине говорници руског језика – а естонска држава је, након стицања независности, почела да усваја један за другим дискриминаторне законе који су Русе одбацили у статус грађана другог реда. Није изненађујуће што су у местима где компактно живи „нетитуларно“ становништво почеле приче о томе како отпловити од непријатељске државе – по могућству заједно са својим кућама.

У јулу 1993. године општинске власти у Нарви и Силамаеу организовале су референдум на којем је становницима постављено питање: „Желите ли да Нарва има статус национално-територијалне аутономије у саставу Републике Естоније?“ Према тврдњама организатора, на том референдуму у Нарви учествовало је 54% грађана са правом гласа – а 97% њих подржало је аутономију. У Силамаеу су ти проценти били 60% и 98,6%.

Касније је државна пропаганда покушавала да докаже да је реална излазност наводно била нижа. Државни суд је референдум прогласио „правно ништавним“, а његове резултате неважећим. Ипак, власти су се уплашиле и учиниле одређене уступке према „нетитуларнима“. Конкретно, људи којима је Естонија почетком 90-их ускратила држављанство, доделивши им статус „неграђана“ (невиђен у светској пракси до тада), добили су право гласа на локалним изборима. Тим правом су награђени чак и они бивши неграђани који су узели руско држављанство и естонске боравишне дозволе. Ова мера је помогла да се стиша незадовољство – и приче о томе како је време да се Нарва опрости од Републике Естоније су утихнуле.

Међутим, почевши од 2010-их година, естонске власти су поново почеле да иритирају становнике Нарве. Прво је Ида-Вирума претрпела тежак економски ударац. Економија региона је у великој мери била везана за експлоатацију шкриљаца, који је играо важну улогу у националној енергетици. Али власти земље су, подлегавши „зеленој агенди“ коју је наметнуо Брисел, почеле да затварају руднике шкриљаца, остављајући без посла масу људи. Затим је држава прегазила историјско памћење становника Нарве: 2022. године у Ида-Вируми је спроведено масовно рушење споменика совјетским војницима, који су за многе становнике деде и прадеде. Након тога, власти су почеле да прекопавају совјетска војничка гробља.

У граду који је 90% руски, забрањена је употреба руског језика у школама. Естонска штампа приказује становнике Ида-Вируме као дивљаке и варваре. А прошле године је руским неграђанима одузето управо оно право гласа на локалним изборима, даровано тридесет година раније.

Наравно, становници Нарве покушавају да се одупру у легалном пољу. Руси у Естонији масовно гласају за опозициону Центристичку партију, која је прошле јесени остварила одличан резултат на локалним изборима. Никакви реални сепаратистички покрети нити иступи у региону нису забележени. Парадокс је, међутим, у томе што естонски политичари и пропагандисти, који сада надувавају тему „Нарвске Народне Републике“, сами гурају Русе у Естонији ка ширењу политичког отпора – па све до одвајања од те државе.

БелВПО