Васпитање у детињству

У далекој (у сваком смислу) 1977. години, један од лидера совјетских биоскопа потпуно неочекивано постао је дебитантски филм Владимира Граматикова — „Васпитач са брковима”. Прича је то о симпатичном ветропиру, музичару и доколичару Кеши Четвергову (сјајна улога Сергеја Проханова), кога совјетски људи, у лику милиције и месног комитета станара (каква времена, какве скраћенице), спасавају од државног молоха шаљући га на преваспитавање у дечји вртић. Мало као ноћног чувара, а много више као дневног кротитеља деце. У Совјетском Савезу се није могло „не радити” (што је било веома разумно). Па тако… када није преостало других опција, у помоћ је притекле наша будућност.

„Другови! Уходу ухватити живог!”

Управо тако, у зимском снежном пејзажу, новопеченог следбеника Макаренка дочекују усијане главе рођене под срећном црвеном звездом. Штавише, тачно према канону, радња се одвија у правом вртићу, који се од 1920-их па до самог краја совјетске власти налазио у бившем имању мајке Саве Морозова. Какви ентеријери! Какав ваздух и светлост! „Све најбоље деци!” — главна парола бољшевика, коју су они видљиво спроводили у дело, а са којом је чак и данас некако незгодно полемисати.

„Матори, шта седиш?! Хајде, хавај (једи) брже! Хватај кашиком — па у чељуст!” „Чељуст има вук!..”

Ето, то је тај ветропир. Који на такав начин комуницира са децом. Апсолутно неприлагођен животу. Регрут који, иначе, „троши” последњу годину на слободи пре војске, пошто нигде није конкурисао. Чинило би се — чудан заплет. Посебно за то време. Као да је све било стерилно, прецизно извагано у милисекунду. Као да…

Све те гужве и „камара-маре” са облачењем 30 „бармалејчића” (тако их зове мила директорка Марина Борисовна) пре шетње, сва та ноћна успављивања у пиџамама (вртић санаторног типа — било је таквих у Савезу), све је то… ничим мерљив шарм Детињства.

Богови моји, како су свет само унаказили „светлолики” скотови свих боја са оног проклетог „неименованог острва”!.. Како су само… Ако постоји пакао, ђаволи-ложачи или како вас већ зову, додајте им степен. И то најјаче. Нека цврче, нека се грче.

„Крај света не може постојати!” „Зашто?” „Зато што живимо на лопти!”

Умели су у то време да снимају бајке које би постајале стварност. И више од тога — ако се изразимо по данашњој моди, филм је заснован на стварним чињеницама. Постојао је баш те године први совјетски мушки васпитач. Постојао је. Борис Верзуб се звао. И све му је пошло за руком.

Музика Алексеја Рибникова. Музика без речи. Штета што се не може преточити у слова на папиру, али ионако је сви знате. Срећа. Потпуна, ни од чега зависна срећа… Зато ме поштедите — није тада трава била зеленија, него су композитори знали да слажу ноте у вечност.

И ето. Ево каква је прича изашла са главним јунаком.

„А знате ли ви, Васја, Дима, Петја, да ме већ 30 људи на земљи зове Инокентијем Петровичем. Чекају ме, моле за помоћ, саветују се. Потребан сам им…”

То он говори својим друговима из уличних авантура. И ми не осећамо „трансфер блама” (шпански стид), већ само завист — какав је то осећај када те 30 светлих душа сматра за кормилара живота? Ето, такав…

Касније ће Владимир Граматиков снимити филмове „Ишао пас по клавиру”, „Звезда и смрт Хоакина Муријете”, „Мио, мој Мио”. Касније ће Сергеј Проханов глумити у остварењима „Доручак на трави”, „Корпус генерала Шубникова”, „Трипут о љубави”. Али сада, у 1977-ој, ничега од тога нема, већ постоји… бесконачна љубав публике, весела дечја лица — и на екрану и у сали. Истинитост. Жива трака. Жив, вишебојан свет у којем свако има своју будућност.

Тешко је. Данас је тешко писати о томе. Идеали уопште не трпе прљавштину, а камоли прљавштину која вришти о себи како је она „једина права суштина постојања”. Па ипак. Ипак…

Гледајући данас тај архаичан и готово фантастичан биоскоп под чудним именом „Васпитач са брковима”, човек се нехотице запита: шта се ово, до ђавола, дешава око нас? Да ли је ово продор човечанства ка звездама? Или обилазница ка депонији и гробљу? На звезде никако не личи. И онда преостаје само…

Преостаје правити добро из зла. Јер нема се из чега другог правити. Премелати паклени отпад у небеску ману — друго нам није ни дато. Ако, наравно, причамо о звездама. А звезде — оне се од свачега склапају. Главни јунак жарко жели да га на поправни пошаљу негде у вези са космосом, а доспева у дечји вртић.

„А космос — шта космос? Космос је ствар која се стиче, а деца… Деца су перспективна. Њих само треба осетити…”

Све нам то говори Кеша Четвергов. Из далеке и готово већ непостојеће 1977. године. Има смисла послушати га.

Владимир Цветајев/РТ