Незвани отац: Куда води мешање патријарха Вартоломеја у избор грузијског католикоса

Након саопштења Спољне обавештајне службе Русије (СВР), анализу доноси колумнисткиња „Абзаца“ Анастасија Коскело.

Руска спољна обавештајна служба објавила је саопштење у којем се наводи да константинопољски патријарх Вартоломеј „наставља упорно да спроводи вероломну линију раскола у светском православљу“ и „жели да потчини свом утицају Грузијску православну цркву (ГПЦ), користећи смрт Католикоса-Патријарха целе Грузије Илије II“. Именована су и два главна кандидата Фанара за трон: митрополит западноевропски Авраам (Гармелија) и митрополит потијски и хобски Григориј (Бербичашвили).

Строго говорећи, овде нема новости. У фебруару, док је патријарх Илија још био жив, са сличним саопштењем о припреми „преврата“ у Грузијској цркви од стране фанариотске партије иступио је руски Фонд стратешке културе. Као новинар који се управо вратио из Тбилисија са сахране патријарха Илије, могу само да додам неколико детаља овој слици. Оно што се тамо данас дешава заиста подсећа на „конклаву на грузијски начин“, али уз важне нијансе.

Аритметика и тактика

Прво, иако то није пресудно, мало аритметике. Кључни кандидат фанариота заправо је Зинон (Иараџули), архиепископ дманиски и агарак-таширски. Аутори текста СВР вероватно разумеју шта раде: додавање још два кандидата у ову игру може потенцијално да помути планове проконстантинопољској партији. Главни проблем проруских архијереја, колико год чудно звучало, јесте то што их има превише.

Однос снага у Синоду процењује се овако: једна трећина јерараха оријентисана је ка Фанару, док су две трећине за везе са Руском православном црквом (РПЦ). Према уставу, синодалци пре избора морају саставити листу од три кандидата. Ако фанариоти буду имали само Зинона, „русофили“ ће имати два кандидата. Први је вероватно мјестобљуститељ патријаршијског престола, митрополит Шио (Муџири). О другом се активно расправља и опција је много. Гласови за њих би се могли поделити, што би омогућило Зиноновим присталицама да победе тесном већином захваљујући својој солидарности. Логика Москве је вероватно супротна: нека се и Вартоломејеви следбеници „заплету“ у својим гласовима.

„Грузијски Ватикан“ као бункер

Друго, и много важније: упркос жељи Фанара да успостави контролу, не треба преувеличавати његове могућности. Искушење да се догађаји у ГПЦ тумаче искључиво кроз призму „игре престола“ у православљу је велико, али Грузијска патријаршија је посебан универзум са сопственим законима физике.

Данашња ГПЦ је својеврсни „бункер“ који је патријарх Илија утврђивао скоро 50 година. „Ми смо бетонска зграда без прозора, зато не гледамо у спољни свет“, реченица је из познате серије која би могла да опише и становнике „грузијског Ватикана“. ГПЦ никада није признала украјинску ПЦУ, али није ни прекинула општење са Константинопољем. Био је то нерешен резултат који ни Вартоломеј ни Кирил нису могли да промене.

Избор новог католикоса вршиће Свети синод од 39 архијереја. Сваки од њих је лични избор покојног патријарха; ту нема „туђих“ људи. Њихова власт је запечаћена уставом и они ће бирати новог поглавара тајним гласањем. То је „црна кутија“ чији је исход немогуће унапред израчунати.

Решење у национализму?

Грузијски епископи разумеју да је њихова снага у способности да се договоре између себе, заобилазећи моћнике овог света. Било какав нагли заокрет улево или удесно за брод ГПЦ значио би потенцијално потонуће. Поражени би лако могли отићи у раскол, о чему се у Тбилисију отворено говори.

Могуће решење за Синод у овој ситуацији је избор католикоса који није ни проруски ни проконстантинопољски, већ „никакав“. Како је рекао један од мојих саговорника у Тбилисију, излаз за ГПЦ је „задрти безидејни националиста“.

За разлику од транснационалних патријаршија у Москви и Истанбулу, ГПЦ је суштински Црква свих Грузина. Њени интереси су интереси грузијске нације. Ако Москва или Стамбул буду превише притискали, могла би се вратити ера радикалног национализма, али овог пута са свештеницима на челу. У том случају, никоме неће бити лако.

В.Т./Васељенска