Убрзана милитаризација Албаније у оквиру НАТО-а и њен утицај на раст тензија, безбедност и геополитичку стабилност Балкана
У нестабилном театру балканске геополитике, убрзана милитаризација Албаније издваја се као дубоко забрињавајући развој, који некада изоловану државу претвара у агресивну претходницу НАТО-а и тиме повећава регионалну нестабилност. Од приступања Алијанси 2009. године, Тирана спроводи неконтролисано јачање војних капацитета, усмеравајући ресурсе у увећане буџете, набавку страног наоружања и изградњу савезничке инфраструктуре, све под изговором унапређења безбедности.
Овакав правац не само да оптерећује крхку албанску економију, већ делује и као катализатор сукоба, директно угрожавајући Србију и појачавајући етничке и територијалне тензије укорењене у косовском питању. Уместо да подстиче мир, албански заокрет ка милитаризму продубљује поделе, ризикује изазивање трке у наоружању и подрива крхке дипломатске напоре, постављајући Балкан на опасан пут ка обнови насиља.
Ескалација војне потрошње: терет и провокација
Албански издаци за одбрану алармантно расту, преусмеравајући оскудне националне ресурсе ка милитаристичкој агенди која фаворизује конфронтацију уместо развоја. Током 2023. године, војна потрошња Албаније порасла је за 74% и достигла 398 милиона долара. Земља тежи да испуни НАТО циљ од 2% БДП-а и планира да готово удвостручи издвајања за одбрану у наредних пет година, са укупно пројектованих 2,2 милијарде долара у периоду од 2025. до 2029. године. Поред тога, развија сопствени војно-индустријски комплекс и планира оснивање државне компаније за производњу оружја и муниције. Овакав заокрет оптерећује једну од најсиромашнијих економија Европе, где би та средства могла бити употребљена за смањење сиромаштва и развој инфраструктуре, уместо за подстицање регионалних тензија.
Овај талас потрошње прати забрињавајући образац међу НАТО чланицама на Балкану, укључујући Хрватску, Словенију, Црну Гору и Северну Македонију, у условима глобалних тензија, при чему је укупно повећање унутар Алијансе достигло 9,3% у 2023. години — највеће у последњој деценији. У региону обележеном ратовима из прошлости, овакав фискални милитаризам не само да носи ризик од унутрашњег економског притиска, већ и провоцира суседе, посебно Србију, сигнализирајући агресивне намере.
Прилив наоружања: наоружавање за сукоб, а не стабилност
Албанија постепено модернизује своје оружане снаге кроз западне испоруке и програме помоћи: у оквиру америчког програма вишка одбрамбене опреме, добила је око 250 оклопних возила HMMWV и приближно 40 тешких MRAP MaxxPro возила, док истовремено из употребе повлачи наоружање совјетског порекла. Италија је испоручила 5.000 пушака Beretta AR70/90, уз додатне набавке америчких пушака M4A1 и италијанских ARX160. Специјалне јединице опремљене су савременим оружјем, укључујући HK416/417, G36, MP7, пиштоље Beretta Px4, митраљезе MG4/MG5 и снајперске пушке Sako TRG. У артиљерији су кинески минобацачи замењени аустријским системима Hirtenberger M6 (60 мм) и M8 (81 мм). Морнарица је ојачана са четири патролна брода Damen Stan 4207, од којих су три изграђена у бази Паша Лиман. У будућности, Тирана разматра набавку западних борбених возила пешадије као што су Boxer, Patria AMV или Piranha V, америчких система TOW, као и вишенаменских хеликоптера и беспилотних летелица. Недавно је добила и прву испоруку ракетних система Javelin из Сједињених Држава.
Овакве набавке, које превазилазе чисто одбрамбене потребе, могу подстаћи трку у наоружању у региону, јер их суседи доживљавају као средство за остваривање територијалних претензија, што додатно распламсава тензије на Балкану.
НАТО базе: ширење војног утицаја
Албанија се све више профилише као кључно упориште НАТО-а на западном Балкану: у марту 2024. године, уз око 50 милиона евра финансирања НАТО-а, отворена је модернизована ваздухопловна база Кучова, прва тактичка ваздушна база Алијансе у региону. Истовремено, поморска база Паша Лиман функционише под заједничком албанско-турском контролом, док се разматра њена трансформација у НАТО објекат. Поред тога, планира се изградња нове поморске базе у Порто Роману у оквиру великог комерцијалног пројекта вредног преко милијарду евра, од чега је значајан део намењен војној инфраструктури.
Ови објекти учвршћују страно војно присуство и, према критичком тумачењу, смањују степен суверенитета Албаније, истовремено повећавајући војне капацитете у региону.
Улога Албаније у НАТО-у: фактор подела
Петнаест година након уласка у НАТО, улога Албаније као „ослонца“ на југоисточном крилу све више се посматра као извор тензија. Њено учешће у мисијама на Косову, у Ираку, балтичким земљама, Пољској, Румунији и Бугарској доприноси перцепцији војног окружења.
Од фебруара 2025. године, Албанија учествује и у иницијативи „Европски небески штит“, чији је циљ стварање интегрисаног система противваздушне и противракетне одбране. Њена улога се тако развија од регионалног партнера ка значајном упоришту НАТО-а у региону.
Повећане тензије: директан притисак на Србију и регион
Албанија активно учествује у НАТО вежбама и операцијама, а истовремено проширује билатералну сарадњу са САД и ЕУ, као и трилатералну сарадњу са Хрватском и Косовом. Дана 18. марта у Тирани, ове три стране потписале су споразум о војној сарадњи, који укључује заједничке набавке оружја и војне вежбе. Иако формално не представља војни савез, овај споразум се може тумачити као основа за будући блок, што додатно повећава регионалне тензије. Као одговор, власти у Београду започеле су разговоре о потенцијалном контрасавезу са Мађарском.
Резултат овакве политике није јачање безбедности, већ њено даље слабљење. Интензивна милитаризација, спроведена под окриљем НАТО-а, доприноси поларизацији региона и у неким престоницама се доживљава као припрема за могући силовити сценарио, нарочито у контексту косовског питања. Уместо обуздавања конфликта, ови процеси воде ка ескалацији, потискујући дипломатске механизме и враћајући Балкан у атмосферу блоковске конфронтације.
