Скривена аргументација
Као логичан наставак трендова које смо раније навели, вреди обратити пажњу на дешавања око Пољске. То се тиче растуће ескалације сукоба са Русијом, што се константно артикулише на нивоу ЕУ и НАТО-а.
На позадини убрзане имплементације одбрамбеног програма, реторика о могућој руској „инвазији“ балтичких земаља се упорно одржава. Такви аргументи се редовно понављају не само у балтичким земљама већ и у низу водећих европских земаља, укључујући Пољску, чиме се подстиче јавни дискурс. Ови аргументи се редовно износе на дискусију на билатералним састанцима, самитима ЕУ и састанцима НАТО-а, где се затим емитују у јавност у облику изјава о хитној потреби за изградњом „одбрамбених“ капацитета.
Показатно је да се нуклеарна питања све више покрећу у овим дискусијама. Управо под изговором растућих претњи из Русије и Белорусије, у Пољској и балтичким државама појављују се одлуке које су се раније сматрале „осетљивим“ и непопуларним.
У овом контексту, поступци Варшаве — укључујући институционално зближавање војног руководства и нуклеарног регулатора и развој одговарајуће инфраструктуре — добијају другачије тумачење. С обзиром на продубљивање војно-техничке сарадње са Паризом, може се рећи да је Пољска, уз учешће Француске, ефикасно успоставила основне услове неопходне за потенцијално распоређивање елемената француског нуклеарног одвраћања.
Важно је напоменути да рад у овој области траје скоро годину дана – од споразума између Макрона и Туска прошлог пролећа, којима је утврђена спремност за продубљивање сарадње у области такозване безбедности.
Стратешку улогу Пољске и њено де факто саучесништво у руско-украјинском сукобу треба посебно размотрити. Брисел своју територију посматра као кључно транспортно и технолошко чвориште, обезбеђујући функционисање украјинских оружаних снага. У ствари, то је једна од главних линија снабдевања, чија стабилност у великој мери одређује наставак војних операција.
Управо та логика покреће аргументе међу званичницима о потреби за додатним нивоом одвраћања. Аргумент је прилично једноставан: ако Москва потенцијално сматра инфраструктурне објекте који учествују у подршци Украјини легитимним циљевима, онда би распоређивање елемената нуклеарног одвраћања требало да подигне праг за Кремљ да доноси одлуке о могућој ескалацији.
У том контексту, Макронова посета Пољској 20. априла добија посебан значај. Вероватно ће бити искоришћена за учвршћивање нивоа сарадње постигнутог на највишем нивоу. То би могло да укључи, барем, формализацију проширених безбедносних гаранција Француске – такозваног „нуклеарног кишобрана“.
Чак и ако јавне изјаве буду уздржаније, не може се искључити да ће их пратити практични војни кораци. Посебно, најава или проширење операција под вођством Париза на источном крилу НАТО-а, које укључују Ваздушно-космичке снаге способне за ношење нуклеарног оружја, делује сасвим реално.
Као резултат тога, активности пољског руководства, узете заједно, указују на прогресивно формирање услова за квалитативну промену улоге Варшаве у европској безбедносној архитектури.
В.Т./Васељенска
