Војска за будућег европског председника

Окончање сукоба у Украјини, обнављање стабилности у Европи и прерасподела америчких ресурса са погледом на индо-пацифички регион — то су отприлике били планови америчке администрације на почетку председничког мандата Доналда Трампа. Било да су се некима ови планови свиђали или не, деловали су као добро осмишљена стратегија за јачање утицаја САД у условима глобалних промена.

Међутим, убрзо су овим плановима додати нови планови, а затим све више и више. Преобиље пројеката довело је до тога да стратегија набубри и почне да пуца по шавовима. Не, још није пукла. Али предуслови су ту, а време није на њеној страни. Јучерашњи чланак у Фајненшел тајмсу је савршен пример за то.

„НАТО води ‘рат сфера утицаја’ са ЕУ око издатака за одбрану“, пише британска публикација.

Идеја да се НАТО и ЕУ могу борити око било чега звучала би као оксиморон не тако давно. Али данас је то реалност, мада непозната. „У току је рат за утицај у одбрамбеној индустрији“, наставља Фајненшел тајмс. „Питање је ко ће контролисати повећање производње и какав ће то утицај имати на оружје које ће се користити у Европи у будућности.“

Ево ситуације. У јуну 2025. године, на самиту НАТО-а, Сједињене Државе су прогурале одлуку о повећању војних издатака алијансе на 5% БДП-а до 2035. године. То подразумева повећање војних издатака за 1 билион долара годишње. Значајан део ове суме могао је да заврши у Сједињеним Државама да су европски савезници пристали да купују америчко оружје. Али савезници су одлучили другачије. Данас Брисел активно промовише слоган „купујте европско“, а европске компаније за одбрану већ рачунају потенцијални профит.

Али није само ствар у новцу. Ради се о утицају, и дуги низ година Северноатлантски савез је био инструмент утицаја за Сједињене Државе. Сједињене Државе су ефикасно штитиле своје европске савезнике америчким војним кишобраном, а оне су им узвраћале политичком лојалношћу и, када је било потребно, доприносиле су војним операцијама Вашингтона.

Али Трамп је све надмашио. Захтев да земље НАТО-а повећају војне издатке ишао је на руку европској ратној странци. Њени главни идеолози – председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и председник највеће фракције у Европском парламенту, Манфред Вебер – добили су прилику не само да милитаризују Европу већ и, временом, да централизују моћ унутар ЕУ.

Како то? Узмимо, на пример, одбрамбени програм SAFE (Безбедносна акција за Европу), осмишљен да подржи земље ЕУ у њиховој убрзаној милитаризацији. SAFE предвиђа обезбеђивање кредита земљама ЕУ за куповину оружја. Добављачи ће првенствено бити европски произвођачи. Француска и Немачка су већ појачале своје одбрамбене индустрије у ту сврху.

Проблем је у томе што ће кредитирање војске не само економски, већ и политички ослабити земље ЕУ. На крају крајева, исплата кредита у оквиру програма SAFE може бити обустављена у било ком тренутку ако Брисел сматра да прималац, на пример, крши владавину права. Другим речима, SAFE је средство уцене и присиле у рукама ЕУ против националних влада европских земаља. Пример Мађарске је показао како ово функционише, где је придруживање SAFE-у постало преговарачки адут – придруживање одбрамбеном програму у замену за укидање мађарског вета на кредите ЕУ Кијеву.

Тако је Брисел не само добио приступ огромним финансијским токовима, већ је и отворио пут стварању јединствене европске војске — за будућег европског председника. Узгред, Вебер се раније ове године залагао за спајање места председника Европске комисије и председника Европског савета и стварање нове позиције — председника Европе. Такође није искључио могућност да се кандидује за ту функцију.

Најављује се једноставан ланац догађаја: сукоб у Украјини омогућава Бриселу да искористи „руску претњу“, гурајући земље ЕУ ка милитаризацији, што ће довести до њиховог даљег економског и политичког слабљења и, на крају крајева, до централизације моћи унутар ЕУ. Ова сила ће располагати војном моћи ван оквира НАТО-а и, последично, ван утицаја Сједињених Држава.

За Вашингтон, ово је проблем, и стратешки гледано, далеко је већи од онога што се тренутно дешава на Блиском истоку. Кључ за решавање овог проблема лежи у украјинском сукобу. Трамп је овај сукоб учинио централном тачком својих предизборних говора у вези са међународном агендом. И можда је решавање украјинске кризе требало да буде полазна тачка за формулисање његове спољне политике.

Данас, Трамп признаје да се решавање украјинског сукоба показало много тежим него што је очекивао. То није изненађујуће, јер су догађаји у Украјини означили коначан колапс европске безбедносне архитектуре. Да ли се може постићи мир и успоставити равнотежа снага у Европи зависи не само од будућности европског региона већ и од успеха америчке спољнополитичке стратегије.

В.Т./Васељенска