Писмо које је расплакало и генерала: сведочанство о покољу српске деце у Пребиловцима које човечанство не сме да заборави

Историјски документи понекад говоре више од сваке накнадне анализе. Једно од таквих сведочанстава јесте писмо италијанског генерала Александра Лузана, упућено надређеном, у коме износи потресан опис догађаја којима је лично присуствовао током Другог светског рата на простору Херцеговине. Ово писмо представља директан увид у страхоте које су почињене над српским становништвом, и као такво остаје један од најмрачнијих докумената тог времена.

Генерал Александар Лузано, у писму свом „војводи“, описује призоре које је затекао у селу Пребиловци, након злочина који су, према његовим речима, починиле усташе режима Анте Павелић. Оно што је видео, како наводи, превазилази сваку представу о рату и насиљу – и оставља сведочанство о систематском и бруталном уништавању цивила, укључујући и децу.

Писмо Талијанског Генерала Александа Лузана

‘’Драги војводо,
надам се да ми моја безгранична оданост према вама даје право да у неким аспектима одступим од строгог војног протокола. Зато вам журим описати догађај којем сам особно свједочио прије три тједна.”
Посјећујући жупаније Столац, Чапљина и Љубиње (између 60 и 130 км сјеверно од Дубровника) – од наших обавјештајних часника сазнао сам да су Павелићеве усташе претходног дана починиле злочин у једном селу (Пребиловци) и да ће, када се то прочује, околни Срби поновно бити узнемирени.

Недостају ми ријечи да опишем што сам тамо затекао. У великој школској учионици пронашао сам убијену учитељицу и 120 њезиних ученика! Ниједно дијете није било старије од 12 година! Злочин је непримјерена и наивна ријеч. То је било изван сваке лудости!
Многима су одсјекли главе и сложили их по студентским клупама. Усташе су из раскомаданих утроба вадили цријева и, попут новогодишњих врпци, растезали их под стропом и забијали у зидове! Рој муха и несносни смрад нису нам допуштали да тамо дуље останемо. У куту сам примијетио отворену врећу соли и на свој ужас схватио да их полако кољу, солећи им вратове! И баш кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дјечје гугутање. Шаљем два војника да виде што је. Извели су једног ученика, још је био жив, дисао је с пререзаним гркљаном! То јадно дијете својим аутом возим у нашу војну болницу, враћамо га свијести и од њега сазнајемо пуну истину о трагедији.

Злочинци су прво, у смјени, силовали српску учитељицу (име јој је Стана Арнаутовић), а затим је убили пред дјецом. Силовали су и осмогодишње дјевојчице. За све то вријеме, силом доведени цигански оркестар пјевао је и ударао у тамбуре!

Аутор Теодора Николић / Васељенска