Скандалозна порука Бурсаћа: 75 одсто грађана подржава независност Црне Горе – то је „смак српског свијета“!
(фото:Принтскрин/Фаце.тв)
Кад Драган Бурсаћ каже да је „преко 75 одсто Црне Горе за независност“ и да је то „смак српског свијета“, онда је јасно да није ријеч о анализи, већ о отвореном политичком ставу – и то прилично радикалном.
Прво, сама цифра од 75 одсто се представља као коначна истина, као да је тиме свака прича завршена. Бурсаћ иде толико далеко да
Али још је проблематичније оно што слиједи.
Бурсаћ не говори само о политици, већ читаво српско становништво и сваки другачији став описује као „великосрпску хистерију“, „неочетничку митоманију“ и „мрак“. Ни ту се не зауставља – иде и корак даље, па каже да је цијело српско друштво ближе „четничкој идеологији него крајем осамдесетих“.
То више није критика власти, нити политике.
То је генерализација једног народа.
И онда долазимо до кључне реченице – „смак српског света“.
Шта тачно значи тај „смак“? Да ли је то нестанак српског идентитета у Црној Гори? Да ли је то политичко слабљење? Или нешто треће?
Бурсаћ то не објашњава – али формулација говори сама за себе.
Јер, кад се нечије постојање у јавном и политичком простору описује као нешто што треба да доживи „смак“, онда то није политички коментар, већ порука која отвара озбиљна питања.
Посебно је занимљиво што истовремено тврди да су сви који доводе у питање ту „реалност“ у стању „панике“, да одбијају да прихвате чињенице и да живе у „митовима“. Другим ријечима – ко не мисли као он, тај не прихвата реалност.
Таква поставка оставља нула простора за било какав дијалог.
Још један детаљ који не треба занемарити јесте начин на који говори о грађанима који имају другачији став – као о „гласовима очаја“, као о људима који би „протјеривали“ и „укидавали права“. Све се своди на то да је једна страна апсолутно исправна, а друга потпуно дискредитована.
И зато је суштина овог текста управо ту.
Није проблем у бројкама које износи.
Проблем је у начину на који се те бројке користе – као средство да се један дио грађана прогласи заосталим, опасним и, на крају, непожељним.
А када се томе дода и прича о „смаку српског света“, онда се поставља логично питање:
Да ли је овдје ријеч о политичком ставу – или о идеји да један идентитет треба потиснути, маргинализовати, па на крају и избрисати из јавног простора?
