Владика Иринеј Буловић: Хришћанска аристократија духа

У времену које је изгубило сваки компас, у епохи коју карактерише агресивни тријумф осредњости и гдје се „елита“ покушава инсталирати путем јефтиног маркетинга, фигура Епископа бачког господина Иринеја стоји као непомични светионик. Он је живи доказ да **хришћанска аристократија духа** није ствар плаве крви или свјетовних титула, већ непоколебљиве вјерности канону, истини и господском држању пред лицем историје.

Шта је заправо та аристократија о којој говоримо? То је онај риједак спој дубоке смирености и челичне воље. Владика Иринеј је човјек који у свом погледу носи тишину манастирске келије, али у својој ријечи оштрину мача који пресијеца све модерне заблуде. Као ученик Светог Аве Јустина, он није само примио знање; он је примио ватру која не дозвољава да се пред лажним ауторитетима овога свијета сагиње глава. Његова ерудиција није за украс, она је његов штит и оружје у одбрани Светоотачког и Светосавског предања.

Када кажемо „аристократија“, мислимо и на ред. Владика је човјек од мјере и поретка. Његова теолошка мисао је грађена са прецизношћу какву данас ријетко срећемо у јавном простору. Док се многи утркују да буду „модерни“ и „прихватљиви“, жртвујући суштину за мрвице друштвеног признања, Владика Иринеј остаје суверени господар догме. Он разумије да се Црква не прилагођава свијету, већ да се свијет исцјељује Црквом. То је држање које изазива поштовање чак и код његових противника, јер се насупрот његовој логици и знању, свака површност руши као кула од карата.

За нас који пратимо медије и анализирамо друштвене процесе, фасцинантан је начин на који овај архијереј користи јавну ријеч. То није пуко изношење информација, то је лекција из достојанства. Свако његово саопштење, сваки интервју, представља интелектуални тријумф над баналношћу. Он је чувар бедема који не дозвољава да се српска духовна вертикала разводни у некаквим нејасним компромисима.

Владика Иринеј Буловић је парадигма поретка у свијету који слави хаос. Човјек који својим постојањем подсјећа да су образовање, вјера и господство нераскидиво везани. Он је она духовна аристократија која нам је потребна да не бисмо заборавили ко смо и одакле смо пошли.

Он не води битке које су за данас и за сутра – он води битку за оно што је вјечно, остављајући нам образац како се истински и господски служи Богу и своме роду.

Спасоје Томић, аутор је магистранд историје