Опозиција у Кули сама себе демантује: ако не знају ко је, како знају да је узео 30.000 евра

Политичка прича о конституисању власти у Кули добила је нови наставак, али и озбиљан логички проблем за оне који су је покренули. У размаку од непуна 24 сата јавност је преко Н1 добила две верзије истог случаја.

Прву, да напредњаци наводно не знају ко од њихових одборника није гласао за кандидата СНС-а и да ће зато, према незваничним информацијама, ићи на полиграф. И другу, да је тај исти одборник већ познат и да је, како тврди председник Демократске странке Срђан Миливојевић, добио 30.000 евра да би гласао за избор председника Општине Кула.

Поставља се једноставно питање, ако се, како је дан раније тврђено, не зна ко је издао и ако је наводно потребан полиграф да би се утврдило ко није гласао, како се већ сутрадан дошло до тврдње да је баш тај одборник добио 30.000 евра? Како је неко могао бити непознат у једној верзији приче, а већ у следећој представљен као актер коруптивног договора?

У првом наступу за Н1 студенткиња и одборница Скупштине општине Кула Љиљана Кнежевић, из групе грађана „Глас младих општине Кула”, изјавила је да улазак те групе у локални парламент представља почетак отпора изнутра. Она је оценила да су одборници СНС-а током конститутивне седнице показали нервозу због неизвесног гласања за председника Скупштине и додала да, према њеним незваничним информацијама, одборници коалиције окупљене око СНС-а треба да иду на полиграф како би се утврдило ко је тај један који их је издао и није гласао за кандидата СНС-а Велибора Милојичића.

Само дан касније, председник Демократске странке Срђан Миливојевић изнео је нову тврдњу – да је одборник Српске напредне странке добио 30.000 евра како би гласао за избор Велибора Милојичића за председника Општине Кула.

Тако је прича у врло кратком року добила два међусобно тешко помирљива облика. У првом се тврди да СНС наводно трага за одборником који није гласао, док се у другом већ говори о конкретној коруптивној позадини гласања. Ако је идентитет одборника непознат, онда је нејасно како се може знати да је добио 30.000 евра. Ако је, пак, познат, онда пада у воду претходна конструкција о полиграфу и потрази за издајником.

Оно што додатно отвара питања јесте чињеница да се овако озбиљне оптужбе износе без представљања доказа јавности. Тврдње о куповини одборника, ако су истините, захтевају поступање надлежних органа и конкретне доказе, а не медијску инсинуацију. У супротном, јавност добија још једну политичку причу која више личи на покушај стварања афере него на озбиљно разобличавање било каквог незаконитог поступања.

Управо зато овај случај показује како се у политичкој борби често прво пласира теза, па се накнадно тражи њено оправдање. Јуче је, према тој верзији, постојао непознати одборник кога треба открити полиграфом. Данас је тај исти одборник, по новој верзији, већ део наводног договора вредног 30.000 евра.

Политика