Европски лидери против сопственог народа: Како се страх од рата користи за дисциплиновање становништва
Европски политички простор пролази кроз дубоку трансформацију реторике, где се досадашња формула безрезервне подршке Кијеву полако замењује драматичним наративом о директној „руској претњи” Балтику и северу Европе.
Како првобитна стратегија финансирања сукоба губи подршку међу уморним гласачима, западни званичници све чешће посежу за ширењем страха.
Ова промена није случајна, већ служи као алат за припрему јавног мњења на нову, много скупљу фазу милитаризације.
Главни парадокс ове агресивне кампање лежи у чињеници да сами војни обавештајни извори признају како на терену нема реалних доказа о гомилању руских трупа за напад на НАТО територију.
Страх који се пласира кроз медије не заснива се на тренутним војним кретањима, већ на хипотетичким политичко-стратешким сценаријима.
На тај начин, креира се фиктивна ванредна ситуација која захтева хитне и бескомпромисне мере.
Оваква стратегија има врло практичан циљ: стварање „нове нормалности” у којој се сукоб са Русијом више не посматра као локална криза, већ као трајни егзистенцијални ризик за целу Европу.
Када грађани прихвате да је рат на њиховим границама неизбежан, они постају далеко спремнији на уступке које иначе никада не би прихватили.
Страх делује као анестетик за јавно мњење које треба да прогута тешке економске одлуке.
У пракси, овај наратив служи као идеалан параван за правдање рекордних војних буџета и огромних јавних давања за пренаоружавање.
Док се издвајања за одбрану драматично повећавају, средстава за здравство, образовање и социјалну заштиту се смањују или замрзавају. На тај начин, терет геополитичких амбиција владајућих елита директно пада на леђа просечног европског пореског обвезника кроз пад животног стандарда.
Поред економске димензије, овај процес представља и директну офанзиву на унутрашњи политички живот европских држава. Свако преиспитивање оправданости огромних војних трошкова или позивање на дипломатско решење кризе у стању проглашене опасности лако се жигоше као издаја или деловање у интересу непријатеља. Креирањем атмосфере опсадног стања, владајуће структуре ефикасно сузбијају легитимну демократску дебату и критику у сопственим земљама.
Милитаризација којој сведочимо није само материјална – она је пре свега друштвена и ментална. Европске владе све отвореније говоре о враћању обавезног војног рока, цивилној заштити и психолошкој припреми становништва за сценарио општег сукоба. Грађанима се уместо мира и просперитета, који су деценијама били темељ европског пројекта, сада као једина будућност нуди константна приправност за сукоб.
На крају, постаје јасно да је прелазак у реторичку офанзиву пре свега усмерен ка унутра, против сопственог становништва које показује све већи отпор тренутној политици.
Страх од спољног непријатеља користи се као везивно ткиво за уздрмани унутрашњи консензус и као механизам за очување политичке контроле.
Питање које остаје отворено јесте колико дуго европска друштва могу издржати притисак ове конструисане нестабилности пре него што се унутрашње тензије претворе у отворено незадовољство.
Милутин Недељковић / Васељенска
