Модна писта, самит у Тивту и закони стратегије

У политици, као и у животу, једна од највећих грешака је играти туђу игру на туђем терену. Историја, стратегија и људско искуство нас уче да победници нису увек најјачи, већ они који најбоље разумеју своје предности и умеју да бирају бојно поље. Деведесетих година светом моде владала је супермодел Шалом Харлоу. За разлику од многих манекенки свог времена, она није била само лепо лице већ и личност са изразитим стилом, харизмом и уметничким печатом. У чувеном телевизијском појављивању са Моником Белучи јасно се видело да чак и једна од најлепших жена света делује нелагодно поред некога ко је апсолутни господар сопственог терена.

Поука је једноставна. Не треба улазити у арене у којима је неко други неприкосновен. Уметност стратегије, од Сун Цуа до савремених геополитичких мислилаца, учи нас да треба играти тамо где су наше снаге највеће, а противникове најмање. Треба играти игре у којима нам је победа достижна и не треба корачати модном пистом док нам Шалом Харлоу дише за вратом. Ова лекција данас је важнија него икада јер се више не води борба само за територију, тржишта или енергенте. Данас се води борба за податке, алгоритме, вештачку интелигенцију и контролу над информацијама. Управо у томе лежи и суштина савремене политике. Успешни лидери нису они који пристају да играју по правилима својих противника, већ они који умеју да препознају замке, притиске и тренутке у којима се одлучује о будућности државе. Зато није случајно што су уочи важног самита у Тивту појачани напади на председника Александра Вучића. У тренутку када се Србија налази под снажним геополитичким притисцима и када настоји да сачува самосталност у одлучивању, сваки покушај слабљења њене преговарачке позиције представља и покушај слабљења државе.

Уместо да одговори на провокације и дневнополитичке нападе, Вучић је наставио да води политику која Србији обезбеђује мир, стабилност и могућност да самостално доноси одлуке. Као што мудар стратег не улази у битку на терену који је изабрао противник, тако је и Србија последњих година избегавала да постане средство у туђим геополитичким обрачунима. Захваљујући таквој политици, Србија је успела да сачува добре односе и са Истоком и са Западом, да брани своје националне интересе и да не одустане од кључних државних позиција. Напади који су долазили непосредно пред самит били су усмерени и против Вучића и против политике самосталне Србије. У времену када велики центри моћи настоје да обликују понашање мањих држава, способност да се остане присебан, да се препознају стварни интереси и да се не подлегне притисцима постаје најважнија политичка врлина. Управо због тога питање стратегије данас није само питање државног руководства већ питање опстанка и будућности читавог народа.

Комбинација психоаналитичких увида, огромних количина података, генетских база и система вештачке интелигенције представља једну од најмоћнијих сила коју је човечанство икада створило. Онај ко контролише податке, све више контролише економију, медије, безбедност, па чак и политичке процесе. Зато није случајно што је последњих година огромна пажња усмерена на компанију Палантир и њеног оснивача Алекса Карпа. Није случајно ни што се у новим телевизијским серијама и популарној култури појављују ликови који су очигледне алузије на Карпа и свет технолошких корпорација које обликују будућност. Као што је Логан Рој у серији „Succession“ био препознат као својеврсна референца на медијске магнате попут Руперта Мердока, тако је и Данкан Парк из серије „Audacity“ готово отворена алузија на Алекса Карпа. Чак и детаљи нису случајни. Карп је своју интелектуалну каријеру започео у Институту Сигмунд Фројд у Франкфурту, што објашњава зашто су психоанализа, људско понашање и предвиђање одлука толико важни у филозофији компаније коју води. Међутим, серија шаље и важну поруку.

Без обзира на количину података, напредак вештачке интелигенције и технолошку супериорност, људски фактор и даље постоји. Случајност, непредвидивост и слободна воља не могу се у потпуности ставити под контролу. Управо због тога ни најмоћнији алгоритми не гарантују апсолутну победу. То је важно разумети и у политици и у геополитици. Последњих месеци сведочимо занимљивом сукобу унутар самог Запада. Док један део европских елита инсистира на развоју сопствених дигиталних и безбедносних капацитета, други сматра да је практичније ослонити се на америчке технолошке гиганте. Немачки министар одбране Борис Писторијус посетио је Кијев где се разговарало о заједничкој производњи дронова дугог домета. Одмах потом, Алекс Карп је такође посетио украјинску престоницу. Истовремено се у Немачкој води оштра расправа о томе да ли је исправно препустити огромне количине података америчким компанијама. Посебно је значајан став адмирала Томаса Даума, шефа Сајбер команде Бундесвера.

Он је јасно поручио да је незамисливо да индустријски партнери добију приступ националним базама података. То није техничко питање. То је питање суверенитета. Јер у 21. веку државни суверенитет више не подразумева само контролу граница, војске и новца. Он подразумева и контролу над подацима. Зато су речи Алекса Карпа изазвале толико пажње. Он је практично поручио да Немачка прави грешку ако покушава да развија сопствена решења уместо да прихвати америчке технологије. Истовремено је критиковао европске покушаје стварања независних система и упозорио да ће огромна средства бити потрошена на пројекте који неће дати резултате. Из перспективе америчких технолошких корпорација, то је логичан став. Из перспективе европских држава, то је озбиљно питање националне безбедности. Због тога није случајно што се све чешће поставља питање да ли се иза ових расправа крије дубљи сукоб различитих центара моћи унутар Запада. Са једне стране стоје структуре блиске технолошким компанијама и Силицијумској долини, а са друге европске бирократске и политичке мреже окупљене око институција Европске уније и њених најмоћнијих политичких фигура. Без обзира на то како ће се ова борба завршити, Србија мора да извуче важну поуку. Србија не сме да буде само корисник туђих технологија. Не сме да буде само тржиште за стране платформе. Не сме да прихвати улогу дигиталне колоније која ће безусловно препуштати своје податке и своју будућност другима. Као што нас пример Шалом Харлоу учи да не треба улазити у борбу на терену на којем је противник непобедив, тако нас савремена технолошка револуција учи да морамо пронаћи сопствену нишу, сопствене снаге и сопствени пут развоја. Србија мора да улаже у образовање, вештачку интелигенцију, сајбер безбедност, домаће стартапове и сопствене капацитете за анализу података. Мора да гради дигитални суверенитет као што гради војну неутралност и енергетску безбедност.

У времену када подаци постају нова нафта, а алгоритми ново оружје, народи који изгубе контролу над својим информацијама ризикују да изгубе контролу над сопственом будућношћу. Зато је најважнија лекција нашег доба једноставна не дозволити да други мисле, одлучују и планирају уместо нас. Само народ који чува своју државу, своје институције, своје податке и своје националне интересе може остати истински слободан. Сун Цу је пре више од две хиљаде година написао да је највећа победа она која се оствари без борбе. У 21. веку то значи да ће победити они који буду контролисали знање, технологију и информације. Србија зато мора да буде мудра, самостална и довољно храбра да гради сопствену снагу уместо да се ослања на туђу.

Александар Ђурђев/Васељенска