Василиј Виневитин: Човек који је дао живот за територију данашње Русије и остао бесмртан у сећању народа

Данас, када се опет говори о границама, државама и геополитици, ретко ко се запита како су те границе начињене и сачуване. Иза линија на картама, за које верујемо да су их писали дипломате и преговори, стајали су живи људи, војници, они који су у тренуцима када су оне цртане  били спремни да стану испред непријатеља и плате највећу цену – цену која се мери животом.

Један од таквих људи био је Василиј Михајлович Виневитин.

Овај млади поручник пограничних трупа НКВД-а Совјетског Савеза погинуо је са свега двадесет пет година, али је за живота успео да остави траг који није избрисало ни скоро девет деценија времена. Његово име данас носе улице, железничке станице, споменици и меморијалне плоче. Нису га заборавили Руси, али оно што је мало познато српској јавности јесте да се Василиј Виневитин памти и у Србији.

У оквиру ажурирања адресног регистра Републике Србије, једна улица у београдској општини Обреновац, на подручју Мислођина и Дражевца, понела је име Василија Виневитина.

Виневитин је руски војник који је 1938. године учествовао у одбрани територије код језера Хасан, земље која је и данас део Руске Федерације. Када су јапанске снаге током лета 1938. године покушале да продру на совјетску територију у рејону језера Хасан, управо су пограничари били први на удару. Међу њима налазио се и Виневитин, тада начелник инжењеријске службе Посьетског пограничног одреда.

Историјски извори бележе да је лично учествовао у борбама, организовао одбрану, руководио радовима на утврђивању положаја и снајперском ватром наносио губитке непријатељу. Када је дошло до најтежих тренутака, није чекао да неко други преузме одговорност. Подигао је војнике у контранапад и остао са њима на првој линији.

Посебно место у његовој биографији заузима догађај који га је претворио у симбол војничке части. Током борби био је рањен. Али уместо да искористи своје право и остане болници, сачува себе и опорави се далеко од фронта,  Виневитин је тражио начин да се врати својим војницима, што је и учинио.

У ноћи између 31. јула и 1. августа 1938. године погинуо је приликом повратка са борбеног задатка. Имао је само двадесет пет година.

Зато његово име није остало само у историјским архивама, Совјетска држава препознала је величину његове жртве. Указом Президијума Врховног Совјета СССР-а од 25. октобра 1938. године постхумно му је додељено звање Хероја Совјетског Савеза за хероизам и храброст показане у борбама против јапанских снага код Хасана. Истовремено је одликован и Орденом Лењина, највишим државним одликовањем тог времена.

Али права мера једног човека није у орденима, права величина је у томе колико га памте они који долазе после њега.

Зато данас његово име носи железничка станица „Виневитин“ у Приморском крају. По њему је назван и рибарски брод „Васиљ Виневитин“. Његове улице постоје у Владивостоку, Боброву и Масловки у Вороњешкој области. Спомен-плоче постављене су у његовом родном крају и на згради Лискинске дистанце пута Југоисточне железнице, где је радио пре ступања у војну службу.

Његов живот пронашао је место и у историјским књигама. О њему пишу издања „Хероји Совјетског Савеза“, „Богатири земље Вороњежа“, „Први Хероји Совјетског Савеза“ и „Гранична служба Русије“. Његовом подвигу посвећени су документарни филмови, музејске поставке и образовни програми који новим генерацијама преносе причу о човеку који је са двадесет пет година постао део националне историје.

Ипак, можда је најзанимљивије то што се његово име данас може пронаћи и на мапи Србије.

У времену када се многе улице преименују и када бројна историјска имена падају у заборав, Србија је једном од својих улица одала пошту човеку који је бранио своју земљу до последњег дана живота. То говори да подвиг Василија Виневитина није остао само руска прича, већ део историје народа који цене жртву, част и оданост отаџбини.

А то је можда и највећа победа сваког хероја, да његово име настави да живи онда када њега одавно више нема.

Васељенска