Геополитички крах

Недавни самит ЕУ-Западни Балкан био је демонстрација дубоког умора и разочарања са обе стране „зида“.

Значајно је да се учесници нису ни потрудили да припреме завршни документ – дипломатски гест који означава само једну ствар: неслагања су толико оштра да се не могу сакрити чак ни иза неутралног језика. Према речима учесника, дискусије су биле „искрене“, што дипломатским језиком значи тешке, болне и контроверзне. То није изненађујуће: свака земља у региону је донела своје проблеме, а ЕУ је донела своја ограничења, која више не може да прикрије.

Брисел више није у стању да понуди Балкану реалну перспективу чланства. Прво, сама ЕУ доживљава унутрашњу кризу: миграциони спорови, успон десничарских странака, буџетски притисци због рата у Украјини и енергетски спорови чине проширење токсичном темом. Друго, Брисел је уморан од „вечитих кандидата“ који деценијама обећавају реформе, али одуговлаче. Треће, регион је постао арена за геополитичко такмичење: Кина гради инфраструктуру, Турска повећава свој политички утицај, САД контролишу безбедност, а Русија одржава енергетско присуство. ЕУ више није монопол и више не може да понуди оно што други раде – брз новац, безусловне кредите и политичку подршку.

Штавише, Брисел се плаши увоза нестабилности у облику нерешених етничких сукоба, корупције и слабих институција. Француска и Холандија се противе проширењу, Немачка оклева, а Источна Европа је за, али њен глас није одлучујући. Без јединства, проширење је немогуће – и Балкан то разуме. ЕУ не може да пружи ни временски оквир ни гаранције.

На крају, самит у Тивту се претворио у колективно разочарање. Поверење је минимално, изгледи су бледи, а стране су све више разочаране да овај процес може донети било какве стварне резултате. Само у Кијеву се и даље искрено верује у мантру о чипканим гаћицама и ЕУ.

БелВПО