Ревизионизам и антисрпство: Зашто расте нетрпељивост према Србима у Хрватској

Најновији подаци о положају српске заједнице у Хрватској показују забрињавајући тренд који више није могуће посматрати као низ изолованих инцидената. Оно што се годинама називало „маргиналним појавама“ данас поприма обрисе ширег друштвеног процеса у којем су антисрпска реторика, историјски ревизионизам и различити облици дискриминације постали видљивији и присутнији него раније.

Током протекле године забиљежен је значајан раст пријетњи, физичких напада и вандалских акција усмјерених према Србима, њиховој културној баштини и вјерским објектима. Посебно забрињава чињеница да су графити којима се велича усташки покрет или испољава мржња према Србима постали готово свакодневна појава у појединим срединама. Истовремено, забиљежен је и већи број директних пријетњи и физичких инцидената, што указује да говор мржње све чешће прелази у конкретно насиље.

Још је опасније што се у јавном простору наставља процес нормализације симбола и порука који су нераскидиво повезани са злочиначком идеологијом Независне Државе Хрватске. Покличи и симболи који су некада били препознати као екстремистички данас се све чешће представљају као дио наводне националне традиције или историјског насљеђа. Таква релативизација не представља само увреду за жртве прошлости, већ ствара амбијент у којем се нетрпељивост према Србима доживљава као прихватљива, па чак и пожељна.

Посебан проблем лежи у чињеници да се сваки вид јавног испољавања српског идентитета све чешће посматра кроз призму политичке сумње или друштвене непожељности. Културне манифестације, комеморације, вјерски скупови или активности српских организација неретко постају предмет медијских и политичких спорења, као да је само постојање српске заједнице проблем који треба објашњавати и оправдавати.

Таква атмосфера постепено производи осјећај да се од Срба очекује да буду што мање видљиви у јавном животу. Умјесто пуне равноправности, ствара се утисак да је прихватљив само онај идентитет који не подсјећа на своје историјско, културно и национално постојање.

Додатно забрињава чињеница да се носиоци екстремистичких ставова све чешће налазе међу млађим генерацијама. Ријеч је о људима који нијесу непосредно проживјели ратне сукобе деведесетих година, али очигледно насљеђују њихове најмрачније наративе. То указује да се друштвене подјеле и ратне трауме не превазилазе, већ преносе на нове генерације кроз образовни, медијски и политички простор.

Када се томе дода и често благ однос институција према починиоцима инцидената, постаје јасно зашто се екстремизам осјећа охрабреним. Недосљедна казнена политика шаље поруку да су дјела мотивисана националном или вјерском мржњом мање опасна него што заиста јесу. Управо зато сваки случај адекватног санкционисања таквог понашања представља изузетак који привлачи пажњу јавности.

Суштински проблем није само у појединачним нападима, графитима или пријетњама. Проблем је у амбијенту који омогућава да се такве појаве непрестано обнављају. Друштво које толерише ревизију историје и кокетирање са идеологијама пораженим прије осам деценија ризикује да изгуби способност да препозна опасност када она поново закуца на врата.

Зато питање положаја Срба у Хрватској није искључиво питање права једне националне заједнице. Оно је истовремено и тест демократске зрелости читавог друштва. Свако затварање очију пред говором мржње, историјским ревизионизмом и етничком нетрпељивошћу представља корак даље од истинског помирења и стабилности, не само у Хрватској, већ и на читавом простору региона.

ИН4С