ФЕНОМЕН: Црна Гора држава рођака!

Постоје земље у којима се успјех гради знањем, радом и способношћу. Постоје и оне друге, у којима се будућност не планира кроз школовање него кроз породично стабло, телефонски именик и списак људи којима си дужан услугу. Код нас је одавно престало да буде важно шта знаш. Важније је кога знаш. А још важније – ко зна тебе.

Кажу да је човјек „сналажљив“ ако успије да преко везе заврши посао који би у нормалном систему завршио за пет минута на шалтеру. Та ријеч, „сналажљивост“, постала је највећа лаж транзиционог друштва. Она служи као мирисни освјеживач за смрад институционалног распада.

Јер ако мораш да имаш везу да би добио посао, то није сналажљивост. Ако мораш да позовеш партијског функционера да би твоје дијете добило прилику коју је заслужило знањем, то није сналажљивост. Ако мораш да тражиш рођака у општини да ти убрза документ који си законски већ платио, то није сналажљивост. То је болест система.

И то тешка, хронична болест.

Највећи парадокс је што се у таквом окружењу корупција више и не доживљава као корупција. Постала је дио фолклора. Као слава, свадба или породични ручак недјељом. Нико више не пита да ли је нормално што се посао добија преко страначке књижице. Питање је само чија је књижица јача.

У земљи у којој конкурс траје колико и потребно да се испоштује законска форма, а побједник се зна прије расписивања, таленат постаје сметња. Способан човјек квари договоре. Образован човјек поставља незгодна питања. Независан човјек не пристаје на уцјене. Зато систем природно фаворизује послушне.

Тако добијамо читаве армије просјечности које управљају институцијама, док најбољи пакују кофере и одлазе. Не зато што не воле своју земљу, већ зато што су уморни од тога да им свака врата чува нечији кум, стриц или партијски координатор.

Посебно је занимљиво како политичке елите воле да причају о европским интеграцијама, дигитализацији и модернизацији. Све је европско, осим начина запошљавања. Све је модерно, осим кадровске политике. Све је дигитализовано, осим партијских спискова који се и даље воде са прецизношћу војних архива.

Док грађанима причају о меритократији, у пракси функционише нешто што бисмо могли назвати „рођакократија“. То је систем у којем је презиме често важније од дипломе, а политичка лојалност вриједнија од професионалне компетенције.

Наравно, свака критика оваквог стања одмах наилази на добро познат одговор: „Тако је свуда.“

Није.

Свуда постоје злоупотребе. Али није свуда злоупотреба постала правило. Није свуда веза предуслов за нормалан живот. Није свуда грађанин приморан да тражи посредника како би остварио право које му већ припада.

Када систем функционише, веза је изузетак. Када систем не функционише, веза постаје институција.

А ми смо одавно стигли до фазе у којој су неформалне мреже моћније од формалних институција. Грађани више вјерују познанику у министарству него самом министарству. Више вјерују телефонском позиву него закону. Више вјерују партијском активисти него држави.

То је пораз који се не мјери економским показатељима. То је морални пораз друштва.

Јер када млади човјек схвати да му оцјене не значе ништа без политичког покровитеља, он не губи само мотивацију. Он губи повјерење у правду. А када читаве генерације изгубе вјеру да се рад исплати, онда више не говоримо о појединачним неправдама него о системској пропасти.

Најтужније је што су многи прихватили такво стање као природно. Као временску прогнозу. Као нешто против чега се не може.

„Нађи везу.“

„Снађи се.“

„Немој бити наиван.“

То су постали савјети за преживљавање.

Али друштво у којем је поштење наивност, а привилегија нормалност, не иде напријед. Оно само кружи у зачараном кругу сопствених слабости.

Политичари ће, наравно, наставити да говоре о реформама. Биће нових стратегија, акционих планова, радних група и свечаних конференција. Биће много фотографија и још више саопштења. Само што грађани већ одавно знају да између онога што се прича и онога што се живи постоји провалија дубља од било ког буџетског дефицита.

Јер права реформа не почиње новим законом. Она почиње онда када закон важи једнако за све.

Када конкурс није позоришна представа са унапријед изабраним главним глумцем.

Када директор не пита ко те послао.

Када шалтерски службеник не тражи посредника.

Када млади човјек може да вјерује да ће му знање донијети шансу.

До тада, немојмо величати „сналажљивост“. Немојмо романтизовати везе и познанства као народну мудрост. Немојмо тапшати по рамену систем који нас је научио да је пречица важнија од правила.

Јер ако мораш да имаш везу да би преживио, то није доказ твоје способности.

То је доказ да је држава заказала.

А када се цијело друштво навикне да живи од веза умјесто од закона, онда више није питање ко је сналажљив.

Питање је само колико је болест узнапредовала.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме