Бајазитово писмо после Косовске битке: Османски документ који открива како је Царство представило битку 1389. године

Након обележавања Видовдана и сећања на Косовску битку, пажњу поново привлачи један од најзначајнијих докумената османске историје – Косово фетхнама, писмо о победи које је султан Бајазит I упутио непосредно након Косовске битке 1389. године.

Овај историјски документ представља драгоцен извор јер открива како је Османско царство званично представило ток и исход Косовске битке својим савременицима и будућим генерацијама. Султан Јилдирим Бајазит наредио је да се, у име свог оца султана Мурата I, којег је, у Косовској бици убио српски витез Милош Обилић, сачини овај документ и пошаље бурсанском кадији.

Текст је написан на османском турском језику, са изразито великим уделом арапског и персијског вокабулара, а у наставку доносимо његов превод на српски језик.

„Започињем благословом уз спомињање Најузвишенијег, чија су имена најлепша: „Реци: ‘О Алаху, Господару сваке власти, Ти дајеш власт коме хоћеш, а одузимаш је од кога хоћеш; Ти уздижеш кога хоћеш, а унизујеш кога хоћеш; у Твојој је руци свако добро; Ти си, заиста, свемоћан.’“

Бескрајна хвала и неизмерна захвалност приличе оном Племенитом Дародавцу, Отваратељу врата и Апсолутном Победнику, Хранитељу свих створења на свим хоризонтима, који је учинио да стег среће исламских владара — попут украса на зори која обасјава свет — буде узвишен и истакнут од истока до запада; који је послао блистави барјак сунца са врхунца славе далекима и блискима; који је учинио да копља и стреле војске верника, попут звезда падалица, лете кроз тмину битке као муње како би сатрли непријатеље ђаволске нарави; који је телеса ватреног порекла оних што обожавају кипове и којима је боравиште пакао — нека их Бог понизи и уништи — учинио метом џихада, који је обавеза и дужност свим следбеницима ислама.

Оне који су постали достојни блаженог смисла речи: „…Они се боре на Алаховом путу, па убијају и бивају убијени; то је истинито обећање Његово у Теврату, и Инџилу, и Курану…“, Он је учинио добитницима племенитог хадиса: „Ко се једном бори на Алаховом путу, испунио је сву покорност Алаху“. Оне који су постигли високе степене, Он је обасјао ајетом: „Они који верују и који се иселе и боре на Алаховом путу залажући иметке своје и животе своје, на највећем су степену код Алаха; они ће доспети до онога што желе.

Господар њихов им шаље радосне вести о милости Својој и задовољству и о џенетским баштама у којима ће непрекидно уживати. У њима ће вечно боравити. Заиста, код Алаха је награда велика.“ Онима који су на Алаховом путу постали шехиди, Он је подарио спокој и одмор кроз олакшање обећано хадисом: „Шехид не осећа бол погибије осим као убод комарца“. Подарио им је вечни живот и бескрајни опстанак према заповести која живот дарује: „Никако не сматрајте мртвима оне који су на Алаховом путу изгинули; не, они су живи и код Господара свога су опскрбљени. Радују се ономе што им је Алах из обиља Свога даровао…“. Према светом хадису: „Ко се бори да Алахова реч буде горња, Алах му је забранио паклену ватру“, Он им је подарио ослобођење од џехенемске патње.

Нека је познато Највишем Судији муслимана, Прваку међу намесницима монотеиста, Доказу истине над свим створењима, Наследнику знања пророка, ономе који ужива посебну милост Бога Помоћника, Праведном Судији Бурсе — нека његове врлине трају вечно — да када стигне овај Високи царски потпис, буде му на знање:

У понедељак, четрнаестог дана месеца Шабана године 791, на пољу Косову, бојни редови против бедних неверника били су спремни. На самом почетку битке, пошто је примећено извесно оклевање због савеза оних који поричу веру, застало се уз речи: „Добро је оно што Бог одабере“. Ипак, пошто су са обе стране изашле извиднице да се не би било у неопрезу, са наше стране је Инце Балабан, попут разјареног лава и гневног тигра, ударио на њихову извидницу и довео пред царски коњ два-три врсна заробљеника са одсеченим главама непосредно пред акшам-намаз. Сазнало се да су удружене неверничке снаге — нека је на њих проклетство Алаха, мелека и свих људи — спремале ноћни напад, али их је безверни бан по имену Јоргил зауставио из охолости, рекавши: „Можда ћемо свој плен, који нам је већ у рукама, испустити током ноћи“. Из тога се, према речима „Можда нешто мрзите, а оно је добро по вас“, изродила утеха за срца верника. Ту ноћ нико није спавао, проводећи је у молитви и тражењу победе, док су мачеви жељни крви чекали ван корица.

Ујутру, након сабах-намаза, пешадија и коњица исламске војске поделила се у пукове и фаланге. На десно крило постављен је мој врли син, стуб државе и намесник султаната, потпомогнут од Бога, Јилдирим Бајазит Хан — нека му Бог продужи дане славе. Уз њега су били беглербег Румелије Тимурташ-паша, те бегови Евренос, Инце Балабан, Дуруџа Балабан, Лала Шахин, Иса-бег, Бахши-бег и Мустеџаб Субаша. На лево крило постављен је мој срећни син узвишеног достојанства, Јакуб-бег. Уз њега су били беглербег Анадолије Саруџа-паша са војском Караманида, те бегови Кастамонуа, Хамида, Ментешеа и Текеа, спахије Гермијана, те Инебеј Субаша и Кара Мукбил. Моја маленкост је ушла у средиште војске као душа у тело. Везир Али-паша преузео је предводницу, спреман за мегдан, док је јаничарски ага Мехмед-ага стајао на свом месту чврсто као пешак испред краља на шаховској табли. Две хиљаде стрелаца стајало је са затегнутим луковима, равни рату Туса и Ешкбуса, спремних да одашиљу стреле које узимају живот, са дршке лука своје прсте не одвајајући.

Насупрот нама, извор смутње, проклети Аргун Лазоглу (Lasoğlu – Лазар), узео је под своја два сломљена крила проклетника званог Влкоглу (Vılkoğlu – Вук), босанског краља (Bosna kralı), Влоидоглуа (Vloidoğlu – Влатко?) и банове Влашке, Угарске, Бугарске, Албаније, Чешке и Пољске (Eflak ve Üngürüs ve Bulgar ve Arnavud ve Çeh ve Leh
banların); па су се ове вође седам бедних неверничких народа, попут седмоглаве аждаје, удружили у намери да науде исламској заједници, те су сви, одевени у гвожђе и са исуканим мачевима, кренули у бој и покољ.

Одмах се распламсала ватра ревности. Прво је велики везир Али-паша изјахао на мегдан и посекао проклетог Јоргила, бацивши његову главу пред царски коњ. Одјекнули су ратни бубњеви и звук сурле допро је до небеса. Топови су грмели, а ваздух се зацрнео од стрела док се земља црвенила од крви јунака. Сунце се није видело од прашине. У јеку битке, када је непријатељ у налету кренуо ка средишту војске, мој син Јилдирим Хан је са својим победоносним трупама кренуо у противнапад као незаустављива река. Непријатељ је нагнан у срамно бекство. Глава онога званог Лазоглу, најгорег од људи, одсечена је и са његовим изврнутим барјаком и сломљеном заставом остављена у прашини под копитима преплашених коња, а потом, као поука онима који имају очи да виде, натакнута на врх копља. Када се прочуло о његовој погибији, његови следбеници су се разбежали као „преплашени магарци што беже од лава“. Пријатељи државе су победили, а непријатељи су поражени. „Хвала Алаху који нас је на прави пут упутио“.

Након неколико дана проведених на том месту, сакупили смо бескрајан плен и заробљенике. Наши шехиди су позвани у Фирдевс-џенет речима: „Уђите у њега мирно и сигурно“, окићени одорама вечности. Крећемо назад ка престолу и шаљемо вам ову фетхнаму. Чим стигне, објавите радосне вести по старом обичају преко Синан-чауша и молите се за дуговечност државе. Шаљемо и царске налоге за државне потребе у кеси; поступите по њима разборито.

Тако знајте и мом царском знаку верујте.

Писано средином месеца Шабана године 791.
У табору Косова.“

Фетхнама (перс. feth – победа, name – писмо) представља званични жанр османске дипломатске кореспонденције. Реч је о „писмима победе“ која су султани слали другим владарима, провинцијским намесницима и верским великодостојницима како би објавили војни успех, учврстили легитимитет своје власти и представили ток војних похода из угла Османског царства.

Посебну пажњу привлачи део документа у којем Бајазит наводи да су се против Османлија борили представници „седам народа“. Од њих су именом наведени Влашка, Угарска, Бугарска, Албанија, Чешка и Пољска, док се поред њих помињу и кнез Лазар, Вук, Влатко и Босна, што и данас представља предмет различитих историјских тумачења.

Илустрација 1: Убиство султана Мурата I (1326–1389), кога је, према српском предању, у Косовској бици убио српски витез Милош Обилић. Минијатура из Локманове Хунернаме, том 1 (H 1523, ф. 7), 1584. године. Топкапи сарај, Истанбул.

Илустрација 2: Устоличење султана Бајазита I на Косову пољу 1389. године. Бајазит I (1360–око 1402), познат по надимку Јилдирим („Муња“), преузео је султански престо након погибије свог оца Мурата I током Косовске битке. Према историјским изворима, након битке наредио је погубљење српских заробљеника. Минијатура из Локманове Хунернаме, том 1 (H 1523, ф. 7), 1584. године. Топкапи сарај музеј, Истанбул.

Извор оригиналног документа: Државни архив Републике Турске.
Превод на српски језик и приредио: Вукашин Нухијевић.
Преузето са званичне Фејсбук објаве аутора: