Куртијев масакр над правдом у случају „Рачак”

Пресуде нису засноване на доказима, а уплив извршне власти у домен правосуђа је евидентан, док медији стварају атмосферу да је окривљени унапред осуђен, каже адвокат Љубомир Пантовић.

Читава „правосудна” етнички мотивисана масовна кампања која укључује на десетине привођења, хапшења, подизање оптужница, изрицања првостепених и правоснажних пресуда Србима готово по аутоматизму и само због припадности једном народу – биланс је једнонационалног судског система приштинских институција и својеврсног масакра над правдом. Политичка злоупотреба посебно је изражена у последње три године под режимом Албина Куртија, а свој врхунац доживљава протеклих месеци и након избора на Космету одржаних 7. јуна, док се у Приштини наставља политичка криза и застој. Скоро три деценије после ратних дешавања Срби који живе на Косову и Метохији баш сада су на мети прогона због наводних ратних злочина, а нису поштеђени ни они који се усуде да пређу један од административних прелаза из централне Србије.

И, поред тога што међународни фактор, у овом случају Еулекс, има мониторинг над тужилаштвом и судовима, незванична статистика показује да осим што су присутни на терену, српски народ од ове мисије нема никакву заштиту. Срби се хапсе на основу некредибилних сведока, пресуђује им се зарад дневне политике, док Курти прикупља поене код бирача. Премијер привремених институција у техничком мандату огласио се и након хапшења и одређивања једномесечног притвора петорици Срба из Штрпца и Гњилана, због наводног ратног злочина приликом догађаја у селу Рачак у јануару 1999. године. Курти је изнео додатну претњу „да истраге и суђења за ратни злочине морају што хитније да добију замах”.

Са случајем „Рачак”, после готово три деценије приштинско правосуђе је кренуло крајем децембра прошле године. Против 21 Србина подигло је оптужницу за суђење у одсуству, а за месец дана кренуће и прво рочиште. Овај предмет је тужилаштво назвало „Рачак 1”. Ту се није стало, па је само пар дана по отварању случаја „Рачак 2” најављено и подизање оптужница за наводни ратни злочин приликом погибије Адема Јашарија и чланова његове породице у селу Доње Преказе, у марту 1998. који су, како то потврђују српски безбедносни органи, страдали у легитимној антитерористичкој акцији.

Тужилаштво овај предмет третира као „високи приоритет”, а најава је наишла на одобрење ветерана тзв. ослободилачке војске Косова (ОВК). „Замах” је приштинско „правосуђе”, под директивом Куртија, посебно добило од краја 2022. када су Срби са севера Космета напустили институције на локалном и централном нивоу, али и службу у правосуђу и полицији. Интензивиран је и прогон после априла 2023. када су Срби бојкотовали изборе, а албански „градоначелници” у три општине – Звечану, Лепосавићу и Зубином Потоку насилно заузели општинске зграде.

Поводом скоро свакодневног хапшења и подизања, али и најаве нових оптужница против Срба, Љубомир Пантовић, адвокат из Косовске Митровице за „Политику” наглашава да је ово најтежи период у његовој адвокатској каријери. Бранилац једног од петорице недавно ухапшених Срба који се терети у случају „Рачак 2” истиче да је „тешко поверовати у то да је неко ко је убијао цивиле, своје суграђане, комшије, пљачкао их или на други начин малтретирао и злостављао, остао да и даље живи у тој средини где је вршио недела, пред очима својих жртава”.

„Без сумње је у току 1999. године било злочина на обе сукобљене стране. Имамо више правноснажних пресуда одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду, где су осуђени припадници неких паравојних јединица због злочина на штету цивилног албанског становништва на Косову у току 1999. године. Нисам сигуран да ли на Косову постоји иједна правноснажна пресуда против некога због ратног злочина учињеног на штету Срба или неалбанаца, уопште. И они који су чинили злочине на штету Албанаца су напустили Косово јуна 1999. године, након окончања рата. Тешко да би онај ко је вршио недела остао на Косову да живи. То се коси са елементарном логиком и здравим разумом у крајњој линији”, истиче Пантовић наглашавајући да су „људи који су током рата носили униформу војске или полиције и нису ништа лоше урадили”.

Остали су да живе у својим кућама, али у одсуству правих криваца довољно је то што је неко био полицајац за време рата, да буде ухапшен, процесуиран, оптужен и осуђен, без ваљаних доказа. Пантовић говори о случају „Рачак 2”, наглашавајући да се то управо догодило са петорицом Срба, од којих су четворица у време рата била саобраћајни полицајци у Штрпцу, док је пети био радник „Поште” у Гњилану, и за време рата, али и после. Како наводи, посебно нису ништа лоше урадили у Рачку, где не постоје околности које указују да су уопште били присутни у селу, у јануару 1999. године. „Да су криви, да су извршили ратни злочин, сигурно је да не би остали да и даље живе у својим кућама. Напустили би Косово одавно. Још 1999. године”, наводи адвокат Пантовић. На нашу опаску да је у Хашком трибуналу „пао случај Рачак”, Пантовић истиче да „у том Трибуналу није ни постојао тај случај, па зато није могао ни да падне”.

„Рачак” је, подсетимо, узгред помињан у документима овог суда, када је говорено уопштено о догађајима на КиМ 1999. године. Из ове чињенице се може извући врло прост и надасве тачан закључак, а то је да ратног злочина у селу Рачак није било. Да јесте, како истиче Пантовић, хашко тужилаштво не би пропустило да неког оптужи. У Хагу је тада био оптужен комплетан политички, војни и полицијски врх тадашње Савезне Републике Југославије, односно Републике Србије. Десетине људи је оптужено, многи су осуђени за догађаје на Косову, али нико за Рачак. Догађај у овом селу истраживале су јединице за ратне злочине Унмика, а после Еулекса. Ни обимна истрага у којој је све било под лупом није довела до било каквих елемената због којих би неко био оптуживан нити осуђиван.

Упркос свему, сада после шестомесечне истраге специјално тужилаштво у Приштини „проналази ’кривце’”. Адвокат Пантовић то оцењује као врло неозбиљно, а Приштина је, додаје, „фрустрирана што ни Хаг, ни Унмик, ни Еулекс нису ’уклопили’ Рачак у ратне злочине”. „То се не уклапа у створени наратив да је само српска страна чинила злочине, да је 1999. почињен геноцид на Косову, да су у Рачку извршени ’масакр’ и ратни злочин. У таквој ситуацији је било потребно створити Рачак 1 и Рачак 2, а не искључујем да се у будућности та цифра повећа”, истиче Пантовић.

За нешто мање од месец дана почеће суђење у одсуству против 21 окривљеног за ратни злочин у предмету „Рачак 2”, а према већини оцена почетак тог суђења прецизно је темпиран због скорог објављивања пресуде четворици оптужених главешина тзв. ОВК у Хагу, међу којима је и Хашим Тачи. Адвокат Пантовић каже да се „не би упуштао у спекулације те врсте, мада је могуће и да је тако”. „Приштини треба што више осуђених за ратне злочине. То ће оправдати свакодневне изјаве из врха актуелне извршне власти у Приштини и косовске јавности уопште о некажњеним злочинима, о геноциду (да подсетим да нико није оптужен, наравно ни осуђен за геноциде на Косову 1999). Зато је у Приштини недавно основан Институт за ратне злочине, зато је ургентно измењен Законик о кривичном поступку и омогућено суђење у одсуству, иако је тај модел суђења одавно напуштен у највећем делу Европе. Дакле, мислим да се ово подизање оптужнице и ово суђење у одсуству најављено за 20. јул ове године више уклапа у тај општи циљ – осудити што више људи за ратни злочин, него у објављивање пресуде у Хагу”, каже Пантовић.

Када је реч о претњама судова привремених институција у Приштини Србима, и то не само због догађаја у Рачку, наш народ суочава се са опасношћу од, како се често наводи, тајних оптужница. То значи да су угрожени и они који живе на Космету, али и они који годинама долазе, а понашање Приштине оставља утисак да Срби никад не знају када ће бити активиран неки процес и када ће открити да су на листи на којој им је име и презиме подвучено „црвеном оловком”. Пантовић наглашава да „никада није веровао у причу о тајним оптужницама и некаквим списковима за хапшење”.

„Мислим да ту нема ничег мистериозног и скриваног. Истина је да Специјално тужилаштво у Приштини континуирано истражује догађаје на Косову 1998–1999. годину, за које сматрају да могу бити кривично дело ратни злочин. И, никада не можете бити сигурни када ће неки догађај да прогласе за ратни злочин, а неке појединце за злочинце. Дакле, то је један стални процес, који ће, по мом мишљењу трајати барем још пар деценија. Када год им ’понестане’ злочина и злочинца, појавиће се неки нови ратни злочин и неки нови ратни злочинци. Када политичке или дневнополитичке потребе буду диктирале тако нешто”, сматра адвокат Пантовић и наглашава „да не би да ствара атмосферу страха, али постоји опасност о којој говорите, јер нам догађаји из прошлости дају за право да сматрамо да је тако”. Одговарајући на наше питање „да ли сваки мушкарац старости од 45 година па навише, треба да буде застрашен, јер постоји реално могућност да буде на мети косовског тужилаштва”, Пантовић каже „да је претерано говорити да баш свако ко живи овде или долази на Косово у таквој опасности”.

Посебан аспект представљају услови у затвору, будући да се, према незваничним проценама, око сто Срба данас налази у затвору високог ризика код Подујева, где чекају пресуду. За то време трају дуги судски поступци, или се арбитрарно изриче драстичне казне које су, према сведочењу Срба, засноване на лажним сведоцима и без икаквих доказа”. Пантовић каже да годинама обилази Србе који се налазе у затвору код Подујева и да се нико није пожалио, на однос особља, на храну, смештај и да мисли да о томе постоје одређене дезинформације, али да је сасвим другачија ситуација са судским поступцима.

„Пресуде нису засноване на доказима, а уплив извршне власти у домен правосуђа је евидентан. Такође, медији својим извештавањем пре и у току суђења стварају атмосферу да је окривљени унапред осуђен. Објављују се и коментаришу искази сведока, негативно коментаришу иступања адвоката-бранилаца, отворено се прејудицира одлука суда и у току суђења износе закључци о наводној кривици. Пре објављивања пресуде за Бањску, питао сам колегу адвоката Албанца који је упознат са предметом, шта он мисли у погледу казне. Рекао ми је да је притисак јавности на суд огроман и да на Косову не постоји судија који би смео да изрекне било коју казну блажу од казне доживотног затвора. Био је у праву. То се и десило”, наводи Пантовић.

На питање како после више од 30 година адвокатског рада на Косову и Метохији види правосуђе у Приштини, каже да је „дефинитивно ово најтежи период моје каријере” и да је у односу на данашње стање у време „Унмика и Еулекса било задовољство бити бранилац у судници”. Судије и тужиоци су у убедљивој већини били из Западне Европе, Америке и других земаља.

„Дешавало се да вам након објављивања ослобађајуће пресуде приђе тужилац и честита на доброј одбрани. Судило се на бази доказа, без задњих намера, без лажних сведока и фабрикованих доказа, као данас. Фер суђење никада није било под знаком питања. До 2018. само тројица Срба су правноснажно осуђена за ратни злочин. Данас, после осам година имамо преко 30 осуђених, са тенденцијом да се тај број вишеструко увећа у наредних неколико година”, каже Љубомир Пантовић, који истиче да се „нажалост обистинило оно што сам раније рекао, а то је да ћемо правосудну мисију Еулекса правити од блата”.

Освета за барикаде

Једно од горућих питања повезано је са осветом за догађаје из децембра 2022. године, када су на северу биле постављене барикаде, а због тога већ шесторица Срба под оптужбом приштинског специјалног тужилаштва. Љубомир Пантовић каже да је потпуно сигуран да „постављање барикада у децембру 2022. није кривично дело против овдашњег уставног поретка, како то погрешно сматра тужилаштво у Приштини”. „Било је потешкоћа у обављању друмског саобраћаја, у слободи кретања, али никако у тој мери да је био угрожен уставни поредак”, тврди Пантовић.

Оптужнице на адресама у централној Србији посебан вид притиска

Посебан вид „правосудног”, етнички мотивисаног обрачуна Приштине са Србима, представља и слање писама у вези са наводним кривичним поступцима, на кућне адресе грађана у централној Србији. Тим поводом се огласило и Министарство правде Републике Србије наводећи да ова писма нису достављена преко овог министарства нити је оно на било који начин учествовало у томе. „Повезивање механизма узајамне правне помоћи са овим инцидентима је не само неистинито већ и крајње злонамерно и врши се са циљем изазивања узнемирености грађана и урушавања поверења грађана у институције Републике Србије”, наглашава се у саопштењу. Истиче се да грађани нису у обавези да се према таквим писмима односе као према валидним актима и да се у сваком тренутку могу обратити надлежним државним органима за додатне информације и додатна упутства. „Надлежни државни органи ће поступати по овим и другим пријавама грађана и утврдити све околности које су довеле до узнемиравања јавности и погођених појединаца”, додаје се у саопштењу.

Председник Одбора за одбрану и унутрашње послове Скупштине Србије Милован Дрецун навео је да оптужнице долазе до Срба преко Беча препорученом поштом и да се шаљу препоручене пошиљке да би имали забелешку да је примљено или није и да, ако није, расписују потернице. За РТС је оценио да Приштина очигледно има тајне оптужнице и тајне спискове и истакао да за те оптужнице Приштине нема никаквих доказа и да је реч о покушају да се маргинализују злочини које је починила ОВК. Изјавио је да се наставља политичка кампања притисака и терорисања Срба и навео да се број оптужница повећава како се приближава датум пресуде Хашиму Тачију, са циљем да се тежиште одговорности са ОВК пребаци на Србију и српски народ, преноси РТВ.

На питање како коментарише приче, али и објаве на социјалним мрежама да Приштина на кућне адресе доставља Србима позиве како би се јавили суду, адвокат Пантовић каже: „Могуће је, али нисам сигуран, да се ради о позивима у вези са предстојећим суђењем у одсуству за случај ’Рачак 2’. Могуће је да се позиви упућују сведоцима који су предложени у оптужници да буду саслушани на суду. Могуће је да су то позиви послати окривљенима. Заиста не знам ништа конкретно о томе. По овдашњим прописима, суђење у одсуству није могуће уколико суд не покуша да барем позове окривљеног. У вези са овим питањем нема довољно информација, тако да је тешко било шта конкретно рећи.”

Политика