СВЕ ВИШЕ ИНДИЦИЈА: Да ли је Црна Гора следећа у војном савезу Загреба, Тиране и Приштине?

Према сазнањима „Политике”, у политичким и безбедносним круговима већ постоје контакти и разматрања чији би крајњи исход могло да буде приближавање Подгорице одбрамбеном формату који су успоставили Хрватска, Албанија и Приштина. Формална одлука о приступању не постоји, али се инфраструктура сарадње већ гради, док се паралелно у црногорском јавном простору Србија све чешће представља као главни извор политичког и безбедносног утицаја од којег Црна Гора треба да се заштити

Војно-безбедносни механизам који су Загреб, Тирана и Приштина започели потписивањем Заједничке декларације о одбрамбеној сарадњи у марту прошле године могао би у наредној фази да добије још једног учесника са западног Балкана – Црну Гору.

Према сазнањима „Политике”, контакти о томе постоје, а питање евентуалног приближавања Подгорице овом формату не посматра се као потез који би требало извести преко ноћи, већ као процес за који је претходно потребно створити политичке, безбедносне и, можда најважније, друштвене услове.

За сада нема јавно објављеног документа, позива или одлуке Владе Црне Горе којима би било потврђено да Подгорица приступа декларацији Загреба, Тиране и Приштине. Међутим, постојећа регионална војна архитектура показује да су контакти, заједничка обука и институционална сарадња између ових актера већ одавно успостављени.

Хрватска, Албанија и Приштина су 18. марта 2025. потписале декларацију којом су предвиделе јачање војне интероперабилности, заједничке обуке и вежбе, сарадњу одбрамбених индустрија, размену информација и координацију у суочавању са хибридним претњама. Током 2026. сарадња је са министарског прешла и на оперативни војни ниво: у јануару је у Загребу одржан састанак директора за одбрамбену политику и наоружање, а у фебруару су се у Скадру састали начелници генералштабова Албаније и Хрватске и командант тзв. Косовских безбедносних снага, када је договорена припрема конкретних трилатералних војних вежби.

Већ су за истим столом

Црна Гора се формално не налази у том трилатералном механизму, али се већ налази у низу паралелних структура у којима су присутни исти актери.

Посебно је значајна Америчко-јадранска повеља А5, чије су чланице Сједињене Државе, Хрватска, Албанија, Црна Гора, Северна Македонија и БиХ, док Приштина учествује као посматрач. Хрватска је током 2026. председавајућа овом иницијативом, а као један од приоритета свог председавања означила је заједничку обуку, регионалну отпорност и цивилно-војну сарадњу.

Албанија је отишла и корак даље. Њен тадашњи министар одбране Пиро Венгу јавно је у децембру 2025. поручио да чланство Приштине у А5 види као стратешку неопходност.

У марту ове године представница Министарства одбране Црне Горе учествовала је у Хрватској на састанку политичких директора А5, на којем је разговарано о регионалној отпорности, хибридним претњама и цивилно-војној сарадњи. Подгорица је том приликом А5 означила као платформу која евроатлантске принципе треба да претвара у практичне и функционалне механизме регионалне сарадње.

Већ у априлу, такође под хрватским председавањем, у Загребу и Удбини били су представници оружаних снага Хрватске, Албаније и Црне Горе, али и представници Приштине као посматрачи. У јуну су припадници истих структура учествовали и у међународној сајбер војној вежби „Combined Adriatic Cyber Endeavour 2026”.

Још раније, током велике америчке серије вежби „Дефендер 25” и „Иммедиате Респонсе 25”, активности су спровођене на територијама Хрватске, Албаније, Црне Горе и тзв. Косова, уз учешће оружаних снага савезничких и партнерских земаља.

Ниједан од ових догађаја сам за себе не доказује да је одлука о приступању Црне Горе трилатералном формату већ донета. Они, међутим, показују нешто друго, институционални канали, војни контакти, заједничке обуке и механизми интероперабилности већ постоје и за евентуално политичко проширење не би било потребно градити систем од почетка.

Треба, такође, нагласити да сама Америчко-јадранска повеља није антисрпска организација и да Србија у њој такође има статус посматрача. Али А5 истовремено представља место на којем се Црна Гора, Хрватска, Албанија и представници Приштине већ налазе за истим столом и унутар истих практичних војних програма.

Пре војног приближавања – промена политичке перцепције

Према саговорницима „Политике” упознатим са регионалним безбедносним процесима, много осетљивији део читавог пројекта није војно-технички већ политички.

Црна Гора је земља у којој се велики део становништва национално изјашњава као српски, у којој Српска православна црква ужива велико поверење народа и у којој је Србија за највећи број грађана најближа држава у региону. Зато би отворено образложење било каквог новог војног повезивања са Загребом, Тираном и Приштином као механизма који треба да одговори на тзв. претњу из Београда наишло на озбиљан отпор.

Управо због тога, према нашим изворима, политичка припрема морала би да претходи формалном потезу.

У делу политичког, медијског и невладиног сектора у Црној Гори већ годинама се инсистира на тези о наводном малигном мешању Србије, тзв. великосрпском утицају и потреби да се црногорске институције заштите од Београда. Критике се неретко не задржавају на појединачним потезима власти Србије, већ се Србија као држава и њен политички врх представљају као трајни извор опасности за црногорски суверенитет и идентитет.

Тако се постепено ствара политичка основа на којој би се неки будући одбрамбени аранжман могао представити не као окретање Црне Горе против Србије, већ као јачање регионалне безбедности, отпорности, добросуседских односа и евроатлантске сарадње.

Управо је та терминологија већ дубоко присутна у званичној политици Подгорице. Министарство одбране Црне Горе говори о потреби јачања регионалне кохезије, одбрамбене сарадње и отпорности на хибридне изазове, док Влада припрема и нову Стратегију националне безбедности која треба да буде усаглашена са новим регионалним и глобалним околностима и политиком колективног система безбедности.

То, само по себи, није доказ постојања плана против Србије. Међутим, питање које се поставља јесте ко ће у политичкој и медијској интерпретацији бити означен као извор тзв. хибридне претње на Западном Балкану и да ли ће се у црногорском случају тај појам све више везивати за Београд.

Западни интерес и регионални играчи

Саговорници нашег листа тврде да иницијатива за дубље повезивање Подгорице са троуглом Загреб–Тирана–Приштина није искључиво регионални пројекат.

Према њиховој оцени, за стварање што компактнијег безбедносног простора на Јадрану и западном Балкану заинтересоване су и поједине западне политичке и безбедносне структуре, док су сопствене интересе у таквој концепцији пронашли и регионални актери који у јакој Србији и политичком утицају Београда виде препреку својим националним и геополитичким циљевима.

Осетљива улога српских политичких представника

Посебно осетљиво питање биће понашање странака и политичара који су у црногорску власт ушли захваљујући значајном броју српских гласова.

Према процени саговорника „Политике”, управо би њихова подршка, прећутна сагласност или одсуство отпора имали далеко већи политички значај него подршка странака које годинама отворено заступају НАТО и антисрпски политички наратив.

Другим речима, оно што би тешко могло да буде продато српском бирачком телу као отворено приближавање војној осовини у којој се налази Приштина, могло би бити представљено далеко прихватљивијим речником, као унапређење добросуседских односа, испуњавање НАТО обавеза, регионална сарадња или допринос миру и стабилности.

Управо зато ће, према нашим сазнањима, однос политичких представника Срба према евентуалном укључивању Црне Горе у овај механизам бити један од кључних тестова њиховог учешћа у власти.

Црква као последња линија отпора

Још осетљивија димензија односи се на Српску православну цркву.

Извори „Политике” указују на постојање кругова унутар црквених структура у Црној Гори који заговарају што већу дистанцу према Београду и самом врху СПЦ. Према њиховој оцени, политичко удаљавање Црне Горе од Србије било би далеко теже спровести уколико би истовремено постојало потпуно и недвосмислено црквено јединство и снажна веза верујућег народа са Патријаршијом.

Политичка логика је јасна, наратив по којем Србија представља опасност за Црну Гору тешко је учинити доминантним у друштву у којем велики број грађана Србију не доживљава као страну или непријатељску државу. Зато би за трајнију промену друштвене перцепције морали да буду ангажовани различити ауторитети – политички, медијски, невладини, академски, али и они који имају утицај у верском животу.

У том контексту, сваки покушај стварања сукоба између црквених структура у Црној Гори и Патријаршије у Београду добија значење које далеко превазилази унутарцрквене односе.

Од декларације до нове безбедносне карте Балкана

Загреб, Тирана и Приштина већ су показали да декларацију из марта 2025. не намеравају да оставе на нивоу политичког папира.

Током непуних годину дана успостављена је сарадња директора одбрамбене политике, војних врхова и структура задужених за наоружање, а договорене су и конкретне заједничке вежбе. Хрватско Министарство одбране у априлу ове године јавно је саопштило да Загреб и Тирана желе да наставе са унапређењем трилатералне сарадње Хрватске, Албаније и тзв. Косова. Следеће питање је да ли ће остати ограничен на три потписника.

Према сазнањима „Политике”, Црна Гора се посматра као логичан кандидат за наредну фазу. Географски затвара јадрански простор између Албаније и Хрватске, чланица је НАТО-а, већ је део А5 и других регионалних одбрамбених структура и њена војска годинама развија интероперабилност са НАТО савезничким снагама.

Највећа препрека том пројекту, међутим, није војна. Она је у самој Црној Гори. Све док велики део њених грађана Србију види као најближу државу, а не као безбедносну претњу, свако отворено сврставање Подгорице уз војно-политички троугао Загреб–Тирана–Приштина носило би висок унутрашњи политички ризик.

Зато ће, ако се овај процес настави, борба за перцепцију Србије у црногорској јавности бити једнако важна као и разговори који се воде у министарствима одбране и на регионалним безбедносним форумима.

И управо ту треба тражити одговор на питање зашто се односи Београда и Подгорице све чешће не обликују само кроз класичну дипломатију, већ и кроз борбу за то како ће Србија бити представљена грађанима Црне Горе.

Политика