ЗЛОЧИНАЧКА КОМУНИСТИЧКА ИДЕОЛОГИЈА: Брозови џелати ликвидирали свештенике, интелектуалце и народне прваке!

Неки кажу да их је било двадесетак, међутим није познат тачан број глумаца који је „на правди Бога“ страдао, јер су многи од њих напослетку вођени као „нестали“. Историчари се слажу у једноме – да је стрељање глумаца ’44. само због тога што су током рата радили свој посао (читај: играли представе) било ништа друго до „дивље чишћење“ у коме су страдали они на које је неко уперио прстом.

Тајна комунистичка полиција у другој половини 40-их година прошлог века ликвидирала је 56.000 Југословена од чега се на крвавом списку нашло чак 77 глумаца и уметника!

Неки кажу да их је било 20-ак, међутим није познат тачан број српских глумаца који је том приликом “на правди Бога” страдао, јер су многи од њих напослетку вођени као “нестали”.

Но, историчари се слажу у једноме – да је стрељање глумаца ’44. само због тога што су током рата радили свој посао (читај: играли представе) било ништа друго до „дивље чишћење“ у коме су страдали они који су били при руци, и на које је неко уперио прстом”.

Они, пак, који су самим чудом избегли усуд својих колега морали су да се појаве на намештеним суђењима након којих би обавезно уследиле нереалне затворске казне, или друга врста одмазде – губљење грађанских права и забрана бављења послом који им је био цео живот.

Чини се да је права “специјалност” Србије у односу на друге јој братске СФРЈ републике било ликвидирање уметника с обзиром на то да ни Хрвати ни Словенци никада нису стрељали своје интелектуалце. Отуд су баш на овим просторима комунисти одмах након ослобођења Београда, у новембру ’44. између осталог живота лишили глумце Александра Цветковића, Јована Танића и Љубу Васиљевића.

Искључиво захваљујући залагању књижевнице и министарке Митре Митровић, прве супруге Милована Ђиласа, спасени су Олга Спиридоновић и Жанка Стокић која је проживела праву голготу након што је осудио Суд части.

О томе како је страдао Александар Цветковић, његова унука, чувена српска глумица Горица Поповић испричала је за Телеграф:
– Аца је био мој деда-ујак. Био је велики глумац, сјајан комичар који је убијен зато што је играо комедије за време окупације. Стрељан је заједно с глумцем Јованом Танићем на Бањици и не зна се где су сахрањени. Причало се да је касније чувени глумац Миливоје Живановић питао Леку Ранковића: “Што стрељасте Ацу Цветковића, таквог мајка не рађа 500 година”, на шта је Лека одговорио: “Да се склонио негде месец дана раније, он би данас седео овде, с нама!” – испричала је Горица.

О страдању ових великана у “Политици” је забележено сведочанство Владице Стефановића, бившег борца Осме црногорске бригаде.
– Позвао ме је једне вечери командант батаљона и рекао да ће двојица познатих глумаца бити стрељани због сарадње са окупатором. Било је вече, негде око пола осам Аца Цветковић и Јован Танић стајали су у припремној просторији, већ свучени (имали су на себи само доње рубље), а жицом су били везани око мишица један уз другога. Били су разборити, нису изгледали као људи који иду на стрељање. Командант их је питао шта им је требало да сарађују са окупатором. Сећам се, Аца Цветковић је одговорио да ће се једног дана дознати права истина – испричао је Стефановић настављајући:

– Нисам схватао кривицу тих људи. Мислим да ни команданту није било јасно па их је упитао: Када сте за време окупације певали Немцима, хоћете ли сада да певате и за нас? Цветковић и Танић отпевали су заједно део из неке оперете. Соба се орила од песме. Упитан за последњу жељу, Танић је одговорио да жели цигарету. Попушио је у дугом диму, вероватно желећи да се онесвести. И данас ми је тешко када се сетим тога. Отишао сам, а они су камионом превезени на место погубљења – испричао је Владица.

Глумица Ксенија Јовановић својевремено је подсетила на неправду која је учињена према још једном великану сцене – Љубиши Јовановићу изјавивши:

– Због онога што је учињено Љубиши Јовановићу, Шабац живи своју срамоту!

Наиме, Јовановић је после рата био секретар Одбора народноослободилачког фронта Народног позоришта, при којем је радио Суд части који је процењивао држање колега глумаца током рата.

Не постоји ниједан писани доказ да је икоме зло потписао. Напротив. Тачно је да је Љубиша пристигао из Казалишта народног ослобођења, са титовком на глави и петокраком на њој, али постоји потпис да је Загорку Душановић, глумицу Народног позоришта, и њеног супруга Милорада ослободио оптужбе, односно кривице: “Суд части при Н.О.Ф-у у Народном позоришту у Београду, након дугог разматрања и испитивања случаја свог члана Душановић Милорада и жене Загорке, сматра да је исти достојан да буде члан Народног позоришта у Београду” – остало је записано.
Међу глумцима који су стрељани у Нишу нашли су се Светозар Цветковић и Миодраг Ковачевић, уз још пет чланова тамошњег позоришта, а бројни чланови уметничке групе чика Душка Илића на Чукарици, која је током окупације играла представе у оквиру Црвеног крста ухапшени су. Скојевци су их означили као равногорце…

Четворица су стрељана, без суђења, на Кошутњаку, почетком новембра 1944: Душан Илић, Антоније Милановић, глумац-аматер и хоровођа Цркве Светог Ђорђа на Чукарици, 17-годишњи матурант Бошко Савковић и Радослав Павловић, студент Ликовне академије и глумац којем је отац настрадао на Сајмишту.

Мало је познато да је чувени глумац специјалиста за улоге “малих људи” Милан Срдоч помилован у задњи час и послат на Сремски фронт, где је био лакше рањен.

Српска24