ЊЕГОШ И СРБИ: Полицентрични круг српског културног простора!

„Његош и Срби у полицентричном кругу српског културног простора “ може се разумjети као разматрање мjеста Петра II Петровића Његоша у оквиру српског културног простора који није ограничен једним државним или географским средиштем. Полицентрични круг подразумијева да један народ може имати више културних центара.

У случају Срба, током историје то су били, између осталих, Цетиње, Београд, Нови Сад, Сремски Карловци и други градови у којима су се развијали српска књижевност, просвјета и духовност. Његош је себе у својим дјелима и преписци више пута одређивао као припадника српског народа, док је истовремено био владар Црне Горе. Његова најзначајнија дјела, као што су Горски вијенац, Луча микрокозма и Лажни цар Шћепан Мали, припадају врху јужнословенске књижевности и заузимају важно мјесто у српској културној традицији. Израз „Срби у полицентричном кругу“ истиче да се српски културни и национални идентитет историјски обликовао у више средишта, а не искључиво у једној држави. У том смислу, Његош представља један од најзначајнијих стубова тог полицентричног културног простора, јер је његово стваралаштво настало у Црној Гори, али је снажно утицало на цјелокупну српску књижевност и културу. Истовремено, важно је напоменути да се у савременој науци и јавности Његошево национално наслеђе различито тумачи.

Један дио историчара и књижевних историчара наглашава његово сопствено српско национално самоодређење и мјесто у српској књижевности, док други истичу његову пресудну улогу у историји и култури Црне Горе. Због тога је Његош имао јединствену улогу у историји полицентричности српства јер је у себи објединио три средишта српског духовног и културног живота: Црну Гору као слободну српску земљу, Русију као главног заштитника православља и српских интереса у XIX вијеку, и српску књижевну традицију која је превазилазила државне границе. Као владика Црне Горе, Његош је био наследник светородне лозе Петровића и чувар православног идентитета народа. За архијереја је хиротонисан 1833. године у Санкт Петербургу, у Руској православној цркви, што је симболички и канонски учврстило везу Црне Горе са руским православним свијетом. Та чињеница показује да је духовни ауторитет Црне Горе био укорењен у ширем православном простору, а не само у локалним оквирима.

Као писац, Његош је створио дјела која су постала заједничко наслеђе целокупне српске културе. Горски вијенац, Луча микрокозма и Лажни цар Шћепан Мали обликовали су српску књижевност, језик и историјску свест далеко изван граница Црне Горе. Његова поезија и филозофија повезале су косовско предање, православну духовност и идеју народне слободе у јединствен културни образац. У контексту полицентричности српства, Његош показује да српски културни и духовни простор није био везан за један политички центар. У његово време постојали су различити српски центри – Цетиње, Београд, Карловци, Нови Сад и руски Санкт Петербург као важно место духовне подршке. Његош је својим делом и службом повезивао те центре, доприносећи схватању да српска култура, књижевност и православље чине јединствену целину упркос различитим државним и црквеним околностима. Због тога се Његош може сматрати једном од кључних личности која је својим књижевним стваралаштвом и архипастирском службом учврстила полицентрични карактер српског духовног и културног простора. истовремено значајна личност и српске и црногорске културне историје, а његово дело остаје предмет научних и јавних расправа.

Петар II Петровић Његош имао је јединствену улогу у историји полицентричности српства јер је у себи објединио три средишта српског духовног и културног живота: Црну Гору као слободну српску земљу, Русију као главног заштитника православља и српских интереса у XIX веку, и српску књижевну традицију која је превазилазила државне границе. Као владика Црне Горе, Његош је био наследник светородне лозе Петровића и чувар православног идентитета народа. За архијереја је хиротонисан 1833. године у Санкт Петербургу, у Руској православној цркви, што је симболички и канонски учврстило везу Црне Горе са руским православним светом. Та чињеница показује да је духовни ауторитет Црне Горе био укорењен у ширем православном простору, а не само у локалним оквирима.Зато они који ових дана желе да „вељесрбују“ грдно су се преварили да су уз Његоша,напротив ти пара-Срби ,односно Срби за хиљаде и паре желе да држе придике нама Србима који смо се доказали кроз вријеме и остали на Његошевом путу.

Горан Киковић/Српска24.ме