ИЗЕТБЕГОВИЋ БИ ДА ХАШКА ПРЕСУДА ЗАМЕНИ ИСТОРИЈУ: Н1 и друге блокадерске платформе без критичке дистанце настављају сатанизацију мртвог генерала Младића

Прозападне и блокадерске пропагандне платформе настављају сатанизацију генерала Ратка Младића и после његове смрти. Уместо да мртвог човека, захваљујући чијој борби Република Српска постоји и чија је војска бранила српски народ, оставе да почива у миру, оне настављају идеолошки прогон, удружене са политичким наследницима ратне политике под којом су почињени бројни злочини над Србима.

Председник Странке демократске акције Бакир Изетбеговић искористио је смрт генерала Младића да још једном понови политички наратив према којем би једна хашка пресуда требало да постане коначна и једино дозвољена мера историјског памћења.

„Као ратни злочинац осуђен на доживотну казну затвора за најтеже злочине почињене на тлу Европе после Другог светског рата“, изјавио је Изетбеговић, говорећи о томе како би, према његовој замисли, генерал Младић требало да остане упамћен.

Ову поруку Н1 је пренео без критичке дистанце, историјског контекста и било каквог подсећања на страдање српског народа. Уместо целовите слике грађанског рата у Босни и Херцеговини, публици је понуђен искључиво политички суд Сарајева, чиме се медијска платформа поново ставила у службу наратива чији је циљ да се један народ трајно означи као једини кривац.

И овога пута у Изетбеговићевој поруци није било места за српске жртве, уништена српска села, логоре, прогоне и породице које ни данас не знају где се налазе посмртни остаци њихових најмилијих. Изостављено је и свако преиспитивање улоге политике Изетбеговића, њених договора са западним центрима моћи и одлука којима је сопствени народ подређиван ширим геополитичким интересима, а његово страдање претварано у средство за остваривање политичких циљева.

Н1 и друге прозападне и блокадерске платформе настављају да шире исти блокадерски и антисрпски наратив, користећи чак и смрт генерала Младића као повод за нову сатанизацију српског народа. Уместо пијетета према мртвом човеку и уважавања бола његове породице и народа, његова смрт претвара се у средство за наставак идеолошког обрачуна и учвршћивање једностране слике рата у којој за српско страдање поново нема места.

Посебно је проблематична Изетбеговићева теза да се „истина мора чувати онако како су је установили међународни судови и тако преносити будућим генерацијама“. То није позив на целовито историјско памћење, већ захтев да се као једина дозвољена прихвати историја коју су деведесетих година писали Изетбеговићи и сарајевска политичка елита, а коју данас настављају да обликују Н1 и друге прозападне и блокадерске медијске платформе.

За велики део српског народа генерал Ратко Младић неће остати упамћен онако како то захтевају Бакир Изетбеговић, сарајевска политичка елита и блокадерске медијске платформе, већ као командант Војске Републике Српске у једном од најтежих периода српске историје. Н1 може да преноси политичке квалификације и туђе пресуде, али не може српском народу да пропише кога сме да памти, поштује и оплакује.