Пресуда Тачију руши фасаду: Деценије западних лажи о тзв. Косову пуцају по шавовима

Пресуда Хашиму Тачију и осталим бившим командантима тзв. ОВК у Хагу отворила је, према оцени бившег официра Кфора Кристијана Каша, питање које је годинама било потискивано — питање злочина које су током и након рата на Косову и Метохији починили припадници ОВК, као и начина на који је у западној јавности представљана историја сукоба у покрајини.

Каш, који наводи да је као официр Кфора лично био сведок догађаја на терену од 1998. године до 16. фебруара 2001, објавио је тим поводом анализу у којој тврди да пресуда Тачију представља прекретницу и да доводи у питање деценијама дуг наратив о рату на Косову и Метохији.

У свом извештају Каш тврди да су западне силе систематски представљале једнострану слику рата у покрајини, док су злочини ОВК над Србима, Ромима и Албанцима, који су били лојални Србији или противници ОВК, годинама били потискивани или прећуткивани.

Он наводи да је Тачи годинама био представљан као један од симбола борбе за ослобођење такозваног Косова, да је уживао подршку западних политичких кругова и да је био прихватан као политички партнер европских и америчких званичника. Према Кашовој оцени, пресуда у Хагу сада доводи у питање такву слику.

Према његовом извештају, руководство ОВК било је повезано са ратним злочинима, отмицама, мучењем и ликвидацијама усмереним против Срба, Рома и Албанаца који су се супротстављали ОВК.

Каш истиче да чињеница да се процес против Тачија и других команданата ОВК уопште догодио није резултат изненадне промене политичког односа Запада према ОВК, већ последица тога што, како тврди, истину више није било могуће потпуно потискивати.

Он наглашава да правда за жртве рата мора да обухвати све жртве, без обзира на њихову националност или политичку припадност, као и без обзира на то ко је починио злочин.

Западни једнострани пропагандни рат

Каш у извештају посебну пажњу посвећује периоду од 1998. године, за који тврди да је представљао почетак систематског западног обликовања слике о сукобу у покрајини.

Према његовим речима, западни медији и политички лидери су још од почетка сукоба полазили од унапред формиране слике у којој је српска страна представљана као једини агресор, док је ОВК представљана као ослободилачки покрет чији је циљ био борба за слободу.

Каш тврди да је управо такав црно-бели приказ сукоба створио политичку основу за НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије 1999. године, као и за каснији развој догађаја на Косову и Метохији.

„Ратни злочини немају етничку припадност“, наводи Каш, истичући да је, према његовој оцени, у западним медијима успостављен различит аршин за жртве различитих страна.

Он тврди да су злочини над српским цивилима и припадницима српских безбедносних снага били маргинализовани, док су оптужбе против српских снага добијале огромну медијску пажњу.

Као примере злочина ОВК које, према његовим речима, западни медији нису адекватно обрађивали, Каш наводи логоре у Лапушнику и Клечки, злочине у Ораховцу и случај тела пронађених у близини Радоњићког језера.

Према његовој оцени, овакав приступ није само одложио процесуирање злочина већ је, како тврди, допринео томе да се створи слика рата која је онемогућила истинско помирење у региону.

Документација која разбија мит

Други велики део извештаја посвећен је документацији о жртвама рата.

Каш тврди да једнострано писање историје није настало случајно, већ да је било активно конструисано кроз селективно прикупљање и представљање података.

Као један од примера наводи књигу „What happened in Kosovo“ (Шта се десило на Косову), бившег норвешког официра Јозефа Мартинсена.

„Реалност иза те књиге открива грубо историјско фалсификовање. Мартинсенов рад пати од озбиљних методолошких недостатака где су жртве произвољно изостављене, имена погрешно уписана, а злочини које је починила ОВК над Србима, Ромима и политичким противницима потпуно игнорисани. Ниједном речју се не помињу брутални злочини албанских екстремиста. Стотине потврђених цивилних жртава, документованих од стране независних извора као што је Хуманитарни фонд, уопште не постоје на Мартинсеновим списковима. Преко 300 убијених и отетих полицајаца, који су обављали свој легални посао против наоружаних терориста, избрисани су из историје једним потезом пера под изговором да нису били цивили“,. наводи Каш.

Каш овај приступ описује као облик једностраног пропагандног рада који је, према његовој оцени, допринео политичкој рехабилитацији и легитимисању ОВК. Он тврди да су производњом спискова који су, како наводи, скривали жртве једне стране створени документи који су одговарали политичким интересима западних влада.

Каш је своје тврдње детаљније изложио у извештају под називом „Falsification of history in Kosovo“ (Фалсификовање историје на Косову), у којем се бави, како наводи, фалсификовањем података о броју убијених и идентитету жртава рата на Косову.

Пресуда Тачију и питање свих жртава

Према Кашовом тумачењу, пресуда Хашиму Тачију требало би да буде почетак ширег преиспитивања начина на који се говорило о рату на Косову и Метохији. Он тврди да друштво не може бити изграђено, нити се трајни мир може успоставити, на темељима селективног памћења, прикривања злочина и различитог третмана жртава.

Каш истиче да свако људско биће које је убијено, мучено или протерано има право да његова прича буде испричана, без обзира на етничку припадност жртве и без обзира на то ко је починио злочин. Он посебно доводи у питање досадашњи однос према командантима ОВК, тврдећи да су они годинама уживали политичку и дипломатску подршку западних држава.

Према његовим речима, међународна заједница, укључујући и норвешке политичке и институционалне кругове који су, како наводи, подржавали и легитимисали једнострано писање историје, сада мора да се суочи са последицама таквог приступа.

Каш тврди да су западне владе током и након рата подржавале и наоружавале људе који су касније завршили пред судом због тешких ратних злочина. Због тога он инсистира на потпуном преиспитивању односа према жртвама и починиоцима злочина.

„Равнотежа у обрачуну са ратним злочинима није ствар преговора“, поручује Каш у свом извештају, истичући да је, према његовом ставу, једнак третман свих жртава основни предуслов за било какав озбиљан разговор о правди и помирењу.

Пресуда Хашиму Тачију тако, према Кашовом тумачењу, није само завршетак једног дугогодишњег судског процеса, већ и повод за преиспитивање ширег политичког и историјског наратива о рату на Косову и Метохији.

Каш сматра да су се после готово три деценије појавиле пукотине у слици која је годинама представљана као коначна верзија догађаја и да сада постоји прилика да се о рату говори на основу свих жртава и свих злочина.

Хашим Тачи, некадашњи политички лидер ОВК и касније председник такозваног Косова, осуђен је у Хагу на 25 година затвора због ратних злочина почињених током сукоба у покрајини.

Спутњик