Вечити статус кво на Балкану: Зашто Брисел користи Бугарску за кочење европског пута Скопља

Европски пут Северне Македоније већ дуже од две деценије прате бројне и крупне препреке, а након што је номинално решен вишегодишњи спор са Грчком око имена државе, на сцену је ступила нова блокада из Софије.

Иако је европска комесарка за проширење Марта Кос прошле недеље поновила захтев да Скопље мора унети Бугаре у Устав како би наставило преговоре отворене пре четири године, аналитичари указују да је у позадини овог услова заправо намера Брисела да регион задржи у предворју Европске уније.

О статусу, идентитетским споровима и геополитичкој перспективи Северне Македоније за Радио Београд говорио је др Душан Илић са Института за европске студије, који објашњава дубље слојеве актуелне кризе.

Грчко-македонски спор: Идентитетске матрице и улога патрона

Осврћући се на почетак македонских евроинтеграција и доскорашњи спор са Атином, Илић истиче да су представе о томе често погрешне и да је суштина проблема идентитетске природе, при чему на почетку „нико није у праву, ни Грци ни Македонци“.

„Оснивачки мит савремене грчке државе из 19. века је заснован на вези између савремених Грка и античких Хелена, која је врло упитна и проблематична. Енглески патрон те државе, који се ни дан-данас није променио, поставио је матрицу у читавој европској култури да је заправо античка хеленска култура темељ модерне европске културе. Упркос томе што су 19. вековни Грци заправо били фанариоти, који себе нису видели као античке Грке, Енглеска их је тако устројила и ставила под своју шапу“, каже Илић.

У таквом односу снага, како наводи Илић, Северна Македонија није имала никакве шансе да сачува име државе, које је такође „неприродно“.

„Садашња Република Северна Македонија је природно, историјски, настала на територији старе Србије, а географска Македонија је заправо подручје Солуна и шире околине. Ни Грци који се позивају на античке Хелене, а који су античку Македонију, Филипа и Александра сматрали варварима као ни садашњи Македонци, нису у суштини баштиници, односно нису имали јаке доказе да баштине ту античку баштину“, објашњава Илић.

Спор је номинално решен Преспанским споразумом, чиме је Грчка пројектовала своју моћ на јужном Балкану и ескивирала евентуалне претензије Скопља према Солуну.

Међутим, Илић упозорава да сукоб и даље латентно постоји на црквеном плану, будући да ниједна хеленофона црква (Цариградска, Атинска и друге) није признала нову цркву у Македонији под македонским именом.

НАТО као награда и сврставање у антируски савез

На питање чиме је Скопље награђено за прихватање компромиса и уставне промене које је, како подсећа, на референдуму подржало мање од трећине бирачког тела, Илић одговара:

„Скопље је награђено чланством у НАТО савезу. То је омогућило да постане члан клуба у којем се већ налазе Албанија, Грчка и Бугарска, и да касније ескивира политичке притиске из ове три државе. Са друге стране, омогућило је да офанзивно наступа према Србима, према српском фактору у целини, и сврстало је практично Северну Македонију у антируски савез, где је дала свој допринос шаљући тенкове, муницију и друго наоружање Украјини“.

Додаје да земља тиме није распарчана, како се у јавности погрешно веровало, већ је продужила себи живот као пројекат и добила сигурност граница које су, нарочито на западу и северозападу, веома релативизоване.

„Треба да знамо да је Република Северна Македонија чланица савеза који нас је бомбардовао 1999. године и који признаје независност Косова, чисто да људи немају неке илузије о братству и јединству“, указује Илић.

Бугарска као „прокси“ Брисела за вечито предворје

Тек што је окончан спор са Грчком, појавили су се проблеми са Бугарском који, према Илићевим речима, датирају од самог почетка, јер су обе државе и нације настале на готово истоветан начин, с тим што Бугарска има хронолошку предност из 19. века.

Паралелу проналази у односима у региону: „У овом случају, Бугарска на неки начин игра улогу Хрватске када је Северна Македонија у питању, где видимо блокирање Црне Горе“.

У суштини овог спора су језик, историја и статус мањина. Иако је 2017. године потписан Споразум о добросуседским односима и формирана мешовита комисија историчара, Илић сматра да су ова питања само средство за геополитичке игре.

„Прича о идентитету, језику и статусу бугарске мањине је погодан инструмент уцене преко кога практично Брисел, на један елегантан начин, не радећи то директно него преко своје чланице Бугарске, отежава пут Северној Македонији. Брисел нема намеру да прими Северну Македонију у пуноправно чланство, као што нема намеру да прими ни Црну Гору. Потребан им је изговор како би Скопље вечито држали у предворју и покушали да манифестују остатке своје моћи која је озбиљно урушена протеклих година на овом подручју“, сматра Илић.

Уверен је да би се, чак и у случају испуњења овог захтева, појавио неки нови услов, попут питања држављанства.

Са друге стране, Бугарска је тренутно веома важна Бриселу „у контексту ратно-хушкачке атмосфере која се ствара у Европи за потенцијални директни сукоб са Русијом“, због чега ЕУ повлађује бугарским елитама.

Еволуција уставног оквира и питање мањина

Као стручњак за уставно право, Илић је дао оквир развоја македонског Устава. Када је Македонија 1944. године одвојена од матице Србије, формирана је као република македонског конститутивног народа, док су као мањине признати Албанци и Турци. Године 1991. додани су Роми и Цинцари, а након Охридског споразума 2001. године, амандманима су укључени Срби и Бошњаци. Остале заједнице, попут Бугара, Хрвата и Јевреја, још увек немају тај статус.

Илић открива да је Скопље 2022. године, након француског предлога, намеравало да у пакету унесе неколико мањина (Хрвате, Црногорце, Словенце, Египћане, Јевреје и Бугаре) како би прикрило да је то искључиви уступак Софији. При томе примећује занимљив парадокс:

„Интересантно је да Хрватска или Црна Гора, којима све апсолутно смета када смо ми у питању, никада нису истакле приговор да Хрвати и Црногорци нису признати у Македонији као национална мањина, док Македонци јесу признати код њих. У Загребу и Подгорици то уопште не смета“, каже Илић.

Међутим, македонска јавност је од својих елита очекивала да за увођење Бугара у Устав захтева реципроцитет односно да Софија призна македонску мањину у Пиринској Македонији, нарочито након што им је порастао его успехом у решавању српско-македонског црквеног спора.

„Наравно, уступке су увек добијали са наше стране, ни од кога више“, додаје Илић.

Апатија народа и интерес политичких елита

Анализирајући тренутно расположење, Илић указује на постојање „две македонске јавности“. Обичан народ (Македонци и не-Албанци) је уморан од преговора и еврофанатизам више не постоји, док Албанци на све гледају из своје националне перспективе и „интересује их пакет аранжман са Албанијом и Косовом“.

Насупрот апатичном народу, политичким елитама овакав статус кво савршено одговара.

„Политичке елите могу да се представе као бранитељи националних интереса и да на тај начин обезбеђују одређени резервоар гласова и продужавају останак на власти. Са друге стране, они могу јако добро да наплате положај земље која је у предворју ЕУ, где је законска регулатива ближа афричком континенту него европском, па у тој сивој зони много боље таласају и побољшавају своју имовинску карту“, напомиње Илић.

Илић закључује да даље одлагање процеса неће драматично променити односе у троуглу Скопље-Софија-Брисел, те да ће будућност овог простора, који су англосаксонски центри моћи дуго посматрали као „рестлове Османског царства“, у великој мери зависити од коначног расплета ситуације на источном фронту и украјинском ратишту, будући да ни Бугарска ни Северна Македонија историјски не би постојале без руског фактора.

Радио Београд