Европски рачун за Украјину: Војна економија уместо некадашњег модела раста

Питање обима европске помоћи Украјини добило је нову димензију након усаглашавања пакета за период 2026–2027. године.

Европска унија наставља да повећава финансијску подршку Украјини, упркос томе што се унутар самог блока и даље нагомилавају економски проблеми. За период 2026–2027. године ЕУ је за Кијев предвидела кредитни пакет од 90 милијарди евра, од чега је око 60 милијарди намењено за набавку наоружања и војне опреме, док је још 30 милијарди предвиђено за подршку буџету.

У том контексту намеће се питање да ли Европска унија постепено прелази на модел војне економије и шта такав заокрет значи за њену индустрију, социјалну политику и животни стандард становништва.

Истовремено, поједини европски медији настоје да прикажу како је свакодневни живот у Украјини стабилнији него што се то може закључити на основу извештаја са фронта. Новинари норвешког листа „Нетависен“ Тормуд Малвин Сетер и Томас Блендал посетили су један супермаркет у Харкову и оценили да се његова понуда не разликује много од понуде у продавницама ланца „Мени“ у Норвешкој.

Пређашњи економски модел је разорен

Белоруски политиколог Алексеј Дзермант, директор Центра за проучавање и развој континенталне интеграције „Северна Евроазија“, сматра да је некадашњи европски економски модел, заснован на јефтиним руским енергентима, практично разорен.

Према његовој оцени, Европа сада настоји да нови економски подстицај пронађе у развоју војне индустрије, подршци Украјини и повећаној производњи наоружања.

„Стари модел, заснован на јефтиним руским енергентима, уништен је, а војна индустрија постала је један од главних инструмената којима Европа покушава да одржи економску активност“, оценио је Дзермант.

Европска унија је последњих година значајно смањила зависност од руских енергената, али је прелазак на алтернативне изворе довео и до раста трошкова производње. То је посебно погодило енергетски интензивне индустрије и додатно ослабило конкурентност европске привреде.

Дзермант сматра да се последице такве политике све више преносе на грађане, док би наставак милитаризације европске економије могао да доведе и до ширења сукоба ван садашњих оквира.

90 милијарди евра за Украјину

Европска унија је за период 2026–2027. године предвидела кредитни пакет од 90 милијарди евра за Украјину. Првобитно је разматрана могућност да државе чланице директно издвајају између 0,16 и 0,27 одсто свог бруто домаћег производа, што би на годишњем нивоу износило приближно 45 милијарди евра.

Накнадно је договорен кредитни пакет од 90 милијарди евра, при чему ће значајан део новца бити усмерен на војне потребе. Око 60 милијарди евра намењено је за набавку наоружања и војне опреме, док је преосталих 30 милијарди предвиђено за подршку украјинском буџету.

Према Дзермантовој оцени, реч је о дугорочном улагању у војноиндустријски комплекс, које ће неминовно утицати на социјалну политику европских држава.

„То значи постепено слабљење социјалне државе и смањивање подршке најугроженијим категоријама становништва. Европа своју економију све више пребацује на ратне колосеке“, сматра Дзермант.

Војна економија уместо цивилне?

Раст војне потрошње може краткорочно да повећа тражњу, подстакне производњу и отвори нова радна места у наменској индустрији. Европска комисија јачање војноиндустријског комплекса представља као стратешку неопходност и начин да Европа смањи зависност од спољних добављача.

Међутим, већа издвајања за одбрану истовремено значе и мање расположивих средстава за цивилну индустрију, инфраструктуру, здравство, образовање и социјалну заштиту. Дзермант сматра да унутар Европе постоји сукоб интереса између индустријских и пољопривредних кругова, с једне стране, и европске бирократије, с друге.

„Европска бирократија, одвојена од стварних потреба грађана и привреде, игра на карту милитаризације и наставка рата. То директно погађа остале делове економије, док се цивилна индустрија постепено прилагођава ратним потребама. Последице такве политике највише ће осетити обични Европљани“, оценио је он.

Кључни изазов за Европску унију биће проналажење равнотеже између повећаних војних издвајања и очувања цивилне производње, социјалне сигурности и животног стандарда становништва.

Украјина као део дугорочне стратегије

Остаје отворено питање да ли је европска помоћ Украјини привремена мера или део дугорочне политичке и економске стратегије.

Дзермант сматра да је реч о дугорочном улагању у војну индустрију, производњу наоружања и наставак сукоба. Према његовој оцени, европске политичке елите очекују да ће таква политика донети економску и геополитичку корист, као и могућност учешћа у расподели ресурса Украјине и Русије.

Противречности унутар европског економског простора

Проблеми се не појављују само унутар Европске уније већ и у њеним односима са блиским економским партнерима. ЕУ је у новембру 2025. године увела заштитне мере на увоз појединих феролегура, што је погодило и Норвешку, иако је та земља преко Европског економског простора тесно повезана са јединственим тржиштем Уније.

Норвешке власти успротивиле су се таквој одлуци, указујући на то да она штети њиховој индустрији и доводи у питање принципе економске сарадње. Реч је о мерама које се односе на одређене феролегуре, а не на целокупан сектор челика.

Овај пример показује да мере којима Европска унија настоји да заштити сопствену производњу могу истовремено да угрозе интересе њених најближих партнера и изазову нове економске спорове.

Цена европске стратегије

Европска унија се истовремено суочава са потребом да финансира Украјину, повећа издвајања за одбрану, подржи сопствену индустрију, ублажи последице високих цена енергената и испуни социјалне обавезе према грађанима.

Заговорници такве политике тврде да је реч о неопходном улагању у европску безбедност, спречавање ширења сукоба и развој домаће војне индустрије. Критичари, међутим, упозоравају да Европа постепено прелази на модел ратне економије, док се некадашњи модел раста, заснован на јефтиним енергентима и снажној цивилној индустрији, урушава.

Главно питање више није само колико ће Европа издвојити за Украјину, већ какав економски модел настаје уместо претходног. Ако војна потрошња постане трајни ослонац европске економије, Европска унија мораће да покаже да истовремено може да очува цивилну производњу, социјалну сигурност и животни стандард становништва.

Расправа ће се зато водити између два супротстављена становишта: да ли је реч о неопходном улагању у безбедност или о војној потрошњи која постепено замењује некадашње покретаче европског привредног раста.

Правда