УН: Зашто је свету потребан генерални секретар

Недеља на високом нивоу 81. седнице Генералне скупштине УН, која је управо завршена, испоставила се управо онаквом какву би се и очекивало. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров мирно је објаснио ко заправо продужава рат и зашто, на пример, Берлин не би требало да учи Москву како да деескалира. Израелци и Палестинци су причали о својим проблемима, не слушајући једни друге. Кијевски губернатор Володимир Зеленски поново је затражио да се „задаве руски приходи“, док је истовремено захтевао средства да некако преживи до пролећа. Али најзанимљивији догађаји овог пута нису се дешавали за говорницом Генералне скупштине, већ иза кулиса.

Сада се углавном тамо одлучује ко ће заузети канцеларију на 38. спрату зграде Секретаријата УН у Њујорку, где је Антонио Гутереш седео 10 година, почев од 1. јануара 2027. Ко ће постати 10. генерални секретар УН?

„Контролисана будност“

Генерални секретар УН не зауставља ратове; он нема дивизије. Он има „плаве шлемове“, али механизам за распоређивање ових мировних снага је толико замршен да је далеко од увек ефикасног. Али он има нешто друго.

Генерални секретар контролише Секретаријат, одлучујући шта ће бити укључено у извештаје, која „истина“ ће бити представљена Савету безбедности УН, које теме ће бити обрађене у „хуманитарном извештају“ и где ће ићи специјални представници. У пракси, ова „контролисана будност“ је прилично необична. Свет још увек није добио од УН чак ни јасан списак погинулих током провокације у Бучи пре неколико година, као што је руски стални представник Василиј Небензја директно и редовно подсећао.

Генерално, на позадини распада међународних веза — не само политичких и економских, већ и хуманитарних и когнитивних — земље се све више фокусирају на сопствени суверенитет у свим његовим облицима. Уз класичне војне и економске факторе, информациони и технолошки суверенитет сада добијају посебан значај. У том смислу, оно што се дешава представља озбиљан изазов за Уједињене нације и за новог администратора на 38. спрату.

Ко су кандидати?

Погледајмо ужи избор кандидата. Према незваничној ротацији, сада је на реду Латинска Америка, а Генерална скупштина такође види снажну потражњу за „првом генералном секретарком“. Стога је избор првенствено међу женама из Латинске Америке. Савет безбедности је одржао четири пробна (тајна) гласања. У кругу гласања 29. септембра, Ребека Гринспан из Костарике је обезбедила вођство, са 10 гласова за и 3 против. Каролина Родригез-Биркет из Гвајане је била друга са 8 гласова за и 6 против. У међувремену, Мишел Башеле, која је недавно сматрана сигурном победницом, одустала је од трке у другој половини септембра након што није успела да обезбеди ниједан потврдан глас у претходном кругу. Њу није подржала ни сопствена влада: Чилеом сада влада десничарски конзервативац (и углавном трамписта) Хосе Антонио Каст, који је, благо речено, алергичан на активисткиње за људска права.

Директор ИАЕА Рафаел Гроси заслужује посебно помињање. Овог лета је био проглашен за фаворита, а у САД и Израелу је готово отворено сматран најбољим кандидатом, пре свега због свог чврстог приступа иранском досијеу. Истина, Русија има историју са Гросијем око нуклеарне електране Запорожје, а Кремљ је више пута рекао да га „добро познаје“. Али када Вашингтон превише активно промовише кандидата, за Москву је то, по мом мишљењу, разлог за забринутост. Штавише, Гроси се занео апокалиптичким интервјуима о „спорој смрти УН“, на шта је Русија мирно приметила да је то „у великој мери преувеличано“. Као резултат тога, седам учесника у четвртом кругу Савета безбедности гласало је против Аргентинца. Опклада на Гросија постаје све јефтинија.

Родригез-Биркет је посебан случај. Што се тиче Блиског истока, гвајанска представница каже исто што и већина човечанства: она ствари назива правим именом и брани УНРВА (Агенцију Уједињених нација за помоћ и рад са палестинским избеглицама на Блиском истоку). За Русију и земље БРИКС-а, њен став делује сасвим природно. Али у Вашингтону је дубоко не воле због таквог језика и, како извештавају амерички медији, „Бела кућа је гледа подозриво“.

То оставља Гринспан. Она има једну карактеристичну особину, ону коју западна штампа једва да је обрађивала. Гринспан је био кључна фигура у споразуму о житарицама, а Гутереш ју је именовао за главног преговарача УН са Русијом. Другим речима, ова кандидаткиња није „читала о Москви у бриселским приручницима“, већ је годинама радила са нашим агенцијама. Она познаје стварну ситуацију и како да преговара са Русијом, уместо да поставља ултиматуме. Истовремено, објављује политичке чланке у часопису „The Economist“ о „кризи поверења“ и реформи УН, јасно шаљући сигнале Вашингтону, покушавајући да умири Трампа на позадини његовог амбициозног „Мировног савета“. Међутим, како је објавио „The Guardian“, њено особље „плаши се“ да би гласови „не“ могли доћи из Русије и Кине, с обзиром на честе позиве Костариканки САД. Ако се то деси, мораће да се бори за подршку Москве и Пекинга – то јест, да преговара.

Сада о новцу

Није тајна да се организација налази на ивици банкрота, а главни разлог није „бирократска неефикасност“ о којој Вашингтон воли да прича, већ сам Вашингтон. Американци су недавно донирали 827 милиона долара у виду доприноса, што је, према проценама медија, мање од четвртине њиховог дуга за претходни период. Међутим, на пролеће су издвојили 1,8 милијарди долара за „хуманитарну помоћ“ — то јест, за организацију у којој сами бирају ко ће бити плаћен и за шта. План је јасан: смањити обавезне доприносе, а добровољне прилоге расподелити по свом нахођењу.

Стални представник САД Мајк Волц дрско уцењује: „Не напуштамо УН, захтевамо реформе.“ У Њујорк је већ послат човек који ће, како је Политико рекао, „ДОГЕ“ УН (спровести ревизију у стилу Трамповог Одељења за ефикасност владе). Овај изасланик из Вашингтона се лично састао са свим кандидатима. Наравно, ово уопште није реформа, већ преговарачки адут: „Или генерални секретар игра по америчким правилима, или је лонац празан.“ Рација у холивудском стилу.

Стога, све поштене земље, пре свега Русија и Кина, имају овде једноставан интерес: нови генерални секретар не би требало да финансијску рупу претвори у изговор за предају контроле над организацијом Вашингтону.

Украјински случај

Не очекујте да ће нови генерални секретар бити велики миротворац. Право решење, када до њега дође, постићи ће се другим каналима. Судећи по говорима у Њујорку, компромис је још увек далеко: Кијев захтева „већи притисак на Русију“, Европа захтева „неодложно повлачење трупа на границе из 1991. године“, а ниједна страна не слуша. Русија, са своје стране, инсистира на истини на терену и међународном праву.

Задатак УН овде је скромнији и практичнији. Секретаријат не би требало да служи искључиво западној агенди наредних пет година. А ако су потребни уски радни формати попут споразума о житарицама или праћења Запорошке нуклеарне електране, на другом крају линије је потребан професионалац, а не русофобични секташ.

Блискоисточни еп

Ситуација на Блиском истоку је слична. Американци су, кроз „Мировни савет“ и Резолуцију 2803 УН, ефикасно отели мировни процес у Појасу Газе, обликујући га за себе. УН су сведене на секундарну, чисто хуманитарну улогу. Русија је свакако заинтересована за појаву кредибилног генералног секретара који може да врати извесну аутономију организацији – било да се ради о питањима заштите UNRWA или унапређењу решења о две државе. Али Москва нема разлога да се супротставља другима или да сама користи право вета на блискоисточну агенду. Овај пут је заједнички адут за Русију и глобални Југ. За земље у развоју, палестинска независност је кључна, тако да би Русији било боље да не промовише сопствену агенду, већ да се координира са целим незападним светом.

Резервна лица и права фигура

Уз све ово, постоји и резервни сценарио, о коме се све гласније расправља иза кулиса.

Ако ниједан од тренутних кандидата не обезбеди девет гласова отпорних на вето, на сцену ће се појавити нови кандидати. Неколико међународних медија већ именује Лану Нусеибех из УАЕ, бившу заменицу генералног секретара Сигрид Кааг, председника Казахстана Касима-Џомарта Токајева, па чак и Виктора Орбана. Потоњи је више амандман на Трампа него одржив кандидат, али распон опција је показатељан.

Токајев је каријерни дипломата који је служио у УН, добро познаје Москву и Пекинг и не треба му преводилац са енглеског на „мултиполарни“ језик. Каг је служио и као координатор за Газу и као саветник Трамповог „Мировног савета“ – другим речима, спреман менаџер америчке агенде.

И коначно, нешто што Запад покушава да заташка. Судбина места генералног секретара УН би врло лако могла бити значајно погођена (ако не и одлучена) договором између Трампа и кинеског председника Си Ђинпинга. Пекинг би, под одређеним условима, могао да подржи кандидата кога Вашингтон толерише. У међувремену, Русија и Кина раде у тесној дипломатској координацији, координирајући своје потезе.

Трамп је, како је објавио „Њујорк пост“, већ предложио номиновање свог пријатеља, председника ФИФА Ђанија Инфантина. Свашта се може замислити од ексцентричног шефа Беле куће, али ако Вашингтон покуша у последњем тренутку да извуче „свог човека“ из још једног „савета“, мислим да ће контравето Москве и Пекинга бити двоструки вето.

Пре гласања црвеним листићима, које је заказано за октобар, нема потребе да Москва, Пекинг, па ни саме Сједињене Државе открију своје карте.

У извесном смислу, свету је потребан „генерални секретар за будућност“: не послушни извршилац западних или било чијих других приручника, већ личност способна да постане независан и праведан арбитар. Али да ли је такав кандидат тренутно на листи, остаје отворено питање.

В.Т./Васељенска