БУКВАРСКИ ЗАКЉУЧЦИ: Хиљаду година убијана српска азбука!
На основу свега овде реченог, али и на основу свих наших истраживања и доказивања у наше укупно 23 књиге, објављене у оквиру рада удружења за одбрану српске ћирилице “Српска азбука” (Београд) и првоосноване “Ћирилице” (Нови Сад) – искристалисали су се ови
З А К Љ У Ч Ц И
1) Прогон уопште ћириличког писма, посебно српског, преко примене насиља и законских забрана постоји у сећањима и документима близу хиљаду година.
2. Окупаторска забрана ћирилице имала је краткотрајне резултате, јер је све до оснивања југословенске државе српски народ сачувао своје Свето Ћириличко Писмо у стопостотној употреби, осим код Срба католика којима је наметнута латиница као пречица за њихову коначну асимилацију у хрватски корпус у 20. веку под влашћу Јосипа Броза Тита.
3. Од стварања Југославије (1918) тихим политичким притисцима и обманама Срба почиње њихово постепено полатиничавање, да би се српски народ после стварања комунистичке Брозове Југославије за све њено време трајања вршила добро осмишљена фаворизација “равноправне латинице” и плански прогон “равноправне ћирилице” у српскохрватском језику.
4. За делимично враћање српске азбуке у српски језик заслужна је власт Слободана Милошевића јер је тада почело и завршило се враћање српског писма у државне институције, а у јавности јее било спорадичног враћања српског писма, иако је још Устав из 1990. дао апсолутну предност ћирилици, која је у пракси (у јавности) остала без очекиваних Уставом прописаних резултата.
5. Посебан импулс и снагу ћирилици дала је власт др Војислава Коштунице и они су се исказали усвајањем Устава Србије 2006. године када је успело – захваљујући, тада, правом подвижништву Министарства културе Србије, у лику министра Драгана Којадиновића и његовог саветника мр Бранислава Брборића који је, у сарадњи с Удружењем “Ћирилица”, спровео идеју о враћању уставног једноазбучја у српски језик (као што је то без изузетка свуда у Европи) одредбом да “су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”.
6. Српски лингвисти (с англистом Ранком Бугарским на челу, уз подршку наставку двоазбучја, посебно од стручњака у Покрету за обнову србистике, смислили су апсурдности да је супротност “службеној употреби језика и писма” – “јавна употреба језика и писма”, а не “неслужбена (лична) употреба”, па је, по њима, испало да “службена употреба” није “јавна употреба”, него је “тајна употреба” – чиме је извршена (не)стручна (језичко-нормативна) опструкција у непримени става 1. Члана 10. Устава Србије.
7. Правописна опструкција Устава Србије и европске и светске праксе у једноазбучном решењу питања писма у другим језицима у измењеном и допуњеном издању Правописа српскога језика Матице српске из 2010. године, с једне стране, зауставила је започето враћање ћирилице у српску јавност а, с друге стране, донела је наставак повећавања постотка хрватске абецеде, као туђег писма, у језику Срба.
8. Држава (власт) неуставним законима (има их два, један из 1991. и други из 2021 – оба с правним дејством и даље) деловала је све време од 2006. до данас сагласно с језичком струком у језичким институцијама, тако да постоји двострука опструкција дела Члана 10. Устава Србије, без виднијег показивања ко је од њих предводник у омаловажавању Срба и њиховог писма.
9. С обзиром на то да је српска јавност преплављена хрватском абецедом (у продавницама у целој Србији данас, на пример, нема ни пун један проценат српске азбуке), произилази да је све што је у Србији рађено у вези са српским језиком, нарочито с писмом, откако је Србија, не својом вољом, независна (осим српског окупираног Косова и Метохије) није се ништа ново и боље догодило српском језику, посебно – писму зато што је остало, углавном, у границама и садржају српскохрватског језика и сербокроатизма – чему је букварски доказ и задржавање израде Речника српскохрватског књижевног и народног језика у САНУ-овом Институту за српски језик.
10. Произилази последњи букварски закључак да српско ћириличко писмо нема никакву шансу да се (са)чува опструкцијом става првог Члана 10. Устава Србије и оснивањем (“светског изума” – музеја за још макар 10 одсто живог српског писма) – Музеја ћирилице, очигледно злослутне и, свакако, нимало с правом намером стварног спасавања Српског Светог Писма Ћириличког најпре новим Српским правописом с једноазбучним решењем питања писма стопостотно у складу с Уставом Србије и праксом у свим језицима Европе.
Београд – Нови Сад,
4 октобар 2026.
Аутори Буквара
Драгољуб Збиљић и Немања Видић
Српска24.ме
Да будемо искрени, кад напишу „српски народ сачувао своје Свето Ћириличко Писмо“ то баш није пуна истина. Ћирилица је названа по Ћирилу (у његову част) и створена доста после његове смрти (он је са Методијом творац глагољице, писма које је кнез Велике Моравије, словенске државе на територији централне европе тражио од Византије, која је задатак поверила том грчком двојцу, јер је Грчка тада била део Византије). Како је писмо испало доста рогобатно, није се много користило, па је бугарски Кнез Борис (Бугари су мешавина словена и азиског племена „Бугари“ који су дошли на Балкан, ратовали затим се и помешали се за словенима, па је Кан Борис променио веру и титулу, веру је преузео од Византије, а титулу у словенску Кнез) затражио од Византије ново писмо које ће одговарати словенским гласовима. Писмо су направили писари из Охрида (неки сматрају да су Наум и Клемент Охридски учествовали, мада нема доказа) и у част Ћирила је названа ћирилицом. Значи, Срби су само прихватили то писмо и није у реду називати га „својим“, ми га користимо, нисмо га створили.
Независно од тога, да кажем колика је глупост наших „одговорних лица“, који су прописали да се бројеви у адресама кућа (кад више кућа има исти број) пишу са додатком ћириличних слова слова иза (а,б,в,г,…), а личне карте се попуњавају латиничним (a,в,v,g,…). Из примера слова б видите која је то глупост и које проблеме изазива! Рецимо руси се потпуно држе ћирилице (и они су је преузели, само су је дорадили јер имају више гласова – посебно двогласнике) и све се пише искључиво на њој. Ипак, знајући да аутомобили данас иду свуда по свету који не зна ћирилицу, за регистрационе таблице користе само она слова ћирилице која се могу прочитати и у латиници, а ознаке града су бројчани код. Тамо неко уме да размишља за разлику од дудука који су на тим истим положајима код нас.