БУКВАРСКИ ЗАКЉУЧЦИ: Хиљаду година убијана

На основу свега овде реченог, али и на основу свих наших истраживања и доказивања у наше укупно 23 књиге, објављене у оквиру рада удружења за одбрану српске ћирилице “Српска азбука” (Београд) и првоосноване “Ћирилице” (Нови Сад) – искристалисали су се ови

З А К Љ У Ч Ц И

1) Прогон уопште ћириличког писма, посебно српског, преко примене насиља и законских забрана постоји у сећањима и документима близу хиљаду година.

2. Окупаторска забрана ћирилице имала је краткотрајне резултате, јер је све до оснивања југословенске државе српски народ сачувао своје Свето Ћириличко Писмо у стопостотној употреби, осим код Срба католика којима је наметнута латиница као пречица за њихову коначну асимилацију у хрватски корпус у 20. веку под влашћу Јосипа Броза Тита.

3. Од стварања Југославије (1918) тихим политичким притисцима и обманама Срба почиње њихово постепено полатиничавање, да би се српски народ после стварања комунистичке Брозове Југославије за све њено време трајања вршила добро осмишљена фаворизација “равноправне латинице” и плански прогон “равноправне ћирилице” у српскохрватском језику.

4. За делимично враћање српске азбуке у српски језик заслужна је власт Слободана Милошевића јер је тада почело и завршило се враћање српског писма у државне институције, а у јавности јее било спорадичног враћања српског писма, иако је још Устав из 1990. дао апсолутну предност ћирилици, која је у пракси (у јавности) остала без очекиваних Уставом прописаних резултата.

5. Посебан импулс и снагу ћирилици дала је власт др Војислава Коштунице и они су се исказали усвајањем Устава Србије 2006. године када је успело – захваљујући, тада, правом подвижништву Министарства културе Србије, у лику министра Драгана Којадиновића и његовог саветника мр Бранислава Брборића који је, у сарадњи с Удружењем “Ћирилица”, спровео идеју о враћању уставног једноазбучја у српски језик (као што је то без изузетка свуда у Европи) одредбом да “су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”.

6. Српски лингвисти (с англистом Ранком Бугарским на челу, уз подршку наставку двоазбучја, посебно од стручњака у Покрету за обнову србистике, смислили су апсурдности да је супротност “службеној употреби језика и писма” – “јавна употреба језика и писма”, а не “неслужбена (лична) употреба”, па је, по њима, испало да “службена употреба” није “јавна употреба”, него је “тајна употреба” – чиме је извршена (не)стручна (језичко-нормативна) опструкција у непримени става 1. Члана 10. Устава Србије.

7. Правописна опструкција Устава Србије и европске и светске праксе у једноазбучном решењу питања писма у другим језицима у измењеном и допуњеном издању Правописа српскога језика Матице српске из 2010. године, с једне стране, зауставила је започето враћање ћирилице у српску јавност а, с друге стране, донела је наставак повећавања постотка хрватске абецеде, као туђег писма, у језику Срба.

8. Држава (власт) неуставним законима (има их два, један из 1991. и други из 2021 – оба с правним дејством и даље) деловала је све време од 2006. до данас сагласно с језичком струком у језичким институцијама, тако да постоји двострука опструкција дела Члана 10. Устава Србије, без виднијег показивања ко је од њих предводник у омаловажавању Срба и њиховог писма.

9. С обзиром на то да је српска јавност преплављена хрватском абецедом (у продавницама у целој Србији данас, на пример, нема ни пун један проценат српске азбуке), произилази да је све што је у Србији рађено у вези са српским језиком, нарочито с писмом, откако је Србија, не својом вољом, независна (осим српског окупираног Косова и Метохије) није се ништа ново и боље догодило српском језику, посебно – писму зато што је остало, углавном, у границама и садржају српскохрватског језика и сербокроатизма – чему је букварски доказ и задржавање израде Речника српскохрватског књижевног и народног језика у САНУ-овом Институту за српски језик.

10. Произилази последњи букварски закључак да српско ћириличко писмо нема никакву шансу да се (са)чува опструкцијом става првог Члана 10. Устава Србије и оснивањем (“светског изума” – музеја за још макар 10 одсто живог српског писма) – Музеја ћирилице, очигледно злослутне и, свакако, нимало с правом намером стварног спасавања Српског Светог Писма Ћириличког најпре новим Српским правописом с једноазбучним решењем питања писма стопостотно у складу с Уставом Србије и праксом у свим језицима Европе.

Београд – Нови Сад,

4 октобар 2026.

Аутори Буквара

Драгољуб Збиљић и Немања Видић

Српска24.ме