ФЕНОМЕН МУЗИЧКОГ ТУЖИЛАШТВА: Кад пева Томпсон ,култура, кад певају Срби ,суд!

У Црној Гори, изгледа, није спорно шта пјевамо. Спорно је ко пјева, шта пјева и колико је историјски „погрешно“ припадао народу који пјева.

Постоји једна посебна црногорска дисциплина.мЗове се селективно памћење. У њој смо регионални шампиони. Сјећамо се онога што нам тренутно политички одговара. Оно што нам не одговара — препустимо архиви, прашини и пригодном говору поводом неког јубилеја.А онда се појави хор. „Фенечки бисери“. Запјевају. И — ето тужилаштва. Не, није шала.

Основно државно тужилаштво у Бару потврдило је да је самоиницијативно, по службеној дужности, формирало предмет поводом наступа хора и извођења одређених пјесама, како би утврдило постоје ли елементи кривичног дјела.

Дакле, неко је пјевао. Тужилаштво је слушало. И одлучило да — провјери. Добро. Нека провјерава. Само би било занимљиво да једном провјери и досљедност сопственог критеријума.

ЈЕР, ИЗГЛЕДА, НИСУ СВЕ ПЈЕСМЕ ИСТЕ

На снимцима концерта чује се „Ђенерале, ђенерале“. Пјесма се историјски везује за Вељка Раденовића, команданта српске полицијске јединице на Косову, а посљедњих година коришћена је и као јавно одавање почасти Ратку Младићу. Управо је тај контекст изазвао реакције.

Зато је сасвим легитимно да институције провјере постоји ли нешто што је кажњиво. Али онда мора да важи једноставан принцип: ако је историјски контекст битан — онда је битан увијек.

Не само кад су у питању Срби. Не само кад је у питању Косово. Не само кад је у питању пјесма која нам политички иде на живце. Увијек.

А САДА — ДОБРО ДОШЛИ У 1991.

Хајде мало да се вратимо. Не много. Само тридесетак година. У 1991. У вријеме када је Црна Гора била дио СФРЈ, а потом Савезне Републике Југославије. У вријеме када су са простора Црне Горе кретале снаге према Дубровнику.

Хашки трибунал је у предмету „Дубровник“ навео да је напад на дубровачку област у октобру 1991. извођен из правца Црне Горе, Босне и Херцеговине и Јадранског мора, а у тим снагама биле су и јединице Територијалне одбране Црне Горе.

То није твит. Није коментар на Фејсбуку. Није „нечија верзија историје“.То је дио чињеничног материјала једног међународног кривичног суда. А онда је, девет година касније, црногорски предсједник Мило Ђукановић у Цавтату упутио извињење због учешћа Црногораца у нападу на Дубровник. И сама Влада Црне Горе је тај догађај касније описивала као историјски чин помирења.

Дакле: Црна Гора је учествовала. Црна Гора се касније извињавала. А данас Црна Гора слуша туђе пјесме и тражи елементе кривичног дјела.

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ВЛАСТИ, А ИСТОРИЈА ЈОШ НИЈЕ УСПЈЕЛА ДА СЕ УСАГЛАСИ СА САОПШТЕЊИМА

Посебна је ствар што се о свему овоме данас говори као да је деведесете водио неки други народ. Нека друга власт. Нека друга држава. Неко други. Као да је Мило Ђукановић 1991. био случајни пролазник са кишобраном. Није.

Политички врх Црне Горе био је дио тадашњег југословенског политичког система. А онда је тај исти политички врх направио велики политички заокрет. И то је такође чињеница. Историја је, дакле, мало компликованија од данашњих политичких парола.

У једном периоду — ратна политика. У другом — дистанца од Милошевића. У трећем — извињење Хрватској. У четвртом — европски пут. У петом — прича о грађанској Црној Гори. Све то у једној политичкој биографији. Импресивно. Само нам је остало једно ситно питање: ко је онда одговоран за први дио приче?

А ОНДА СТИЖЕ 1999.

Овдје треба бити поштен. Црна Гора 1999. није била исто што и Србија. Ђукановићева власт се дистанцирала од Милошевићеве политике. Црна Гора није прогласила ратно стање против НАТО-а, а тадашња власт је примила велики број избјеглица са Косова.И сам Ђукановић је касније наглашавао да је Црна Гора одбила да буде дио Милошевићевог сукоба са НАТО-ом.

Све то треба рећи.м Али треба рећи и друго: Црна Гора је 1999. и даље била дио СРЈ.

Није била независна држава. Није била неутрална Швајцарска. Није била посматрач у Уједињеним нацијама. Била је у истој држави која је била у рату. И управо зато историја не може да се пише ни као „сви смо били исти“, али ни као „ми с тим нисмо имали никакве везе“.

ЗАТО ЈЕ „ЂЕНЕРАЛЕ“ ОДЈЕДНОМ ВЕЛИКИ ПРОБЛЕМ

И сад се вратимо у Бар. Хор. Концерт. Пјесма. Снимак. Тужилаштво. Документарна историја. Кривичноправна провјера. Све озбиљно.Али, ево једног питања за које није потребна ни диплома правног факултета:Да ли исти критеријум важи за све?

Ако је проблем величање ратне прошлости — онда је проблем величање ратне прошлости. Ако је проблем националистичка симболика — онда је проблем националистичка симболика. Ако је проблем величање људи повезаних са ратним злочинима — онда је то проблем без обзира на то чије име стоји на мајици.

И без обзира на то на ком језику се пјева. И без обзира на то који је народ у публици. То би се звало — једнак критеријум. Није компликовано.Бар не би требало да буде.

А ГДЈЕ ЈЕ ТОМПСОН?

Е, ту почиње онај занимљивији дио. Јер у Црној Гори се могу чути и пјесме Марка Перковића Томпсона. По кафанама. На приватним окупљањима. На разним мјестима. И нико због тога, колико је јавно познато из овог случаја, не формира предмет по службеној дужности само зато што је неко запјевао Томпсона.

И то је сасвим у реду ако нема елемената кривичног дјела. Слободно друштво није музичка полиција. Али онда исти принцип мора важити и за друге. Јер ако се једном каже: „Контекст пјесме је важан“ онда је сљедеће питање: „А чији контекст?“

МОЖЕ ЛИ СЕ ПЈЕВАТИ О ЈЕДНОМ РАТУ, А ЗА ДРУГИ РАТ ДА СЕ ОТВАРА ПРЕДМЕТ?

Е то је већ питање које боли. Не зато што треба забранити Томпсона. Не треба. Не зато што треба забранити српске пјесме. Не треба. Него зато што држава мора имати исти однос према свим грађанима.

Јер ако једном грађанину кажете: „То је само пјесма.“ а другом: „То је предмет за тужилаштво.“ онда би било пристојно објаснити гдје је правна разлика. Не политичка. Не национална. Не кафанска. Правна.

ЦРНА ГОРА — ЗЕМЉА У КОЈОЈ СЕ ИСТОРИЈА ПИШЕ ПО ПОТРЕБИ

И зато је највећа иронија ове приче што се све дешава у земљи која још није завршила сопствени разговор са деведесетим.Дубровник још постоји. Жртве још постоје. Избјеглице још памте. Бивши војници још живе.Породице несталих још траже одговоре.

А политичари?

Политичари су у међувремену промијенили униформу. Од југословенске. Преко суверенистичке. До европске. Све уз исте фотографије. Само су заставе временом постале другачије. То је балканска магија. Не мијењаш прошлост. Само промијениш наслов.

НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ НИЈЕ ПЈЕСМА

На крају, „Фенечки бисери“ су можда отпјевали лош избор пјесме. Можда нису. То ће, у правном смислу, утврдити надлежни органи.

Али овдје постоји много веће питање. Да ли у Црној Гори постоји један критеријум?

Или имамо више историја. Једну за Србе. Једну за Црногорце. Једну за Хрвате. Једну за Бошњаке. Једну за НАТО. Једну за Милошевића. Једну за Ђукановића. И, наравно, једну за тужилаштво. Јер како другачије објаснити да нам је понекад цијели рат потребан да бисмо објаснили једну пјесму, а понекад нам је за једну пјесму потребно тужилаштво да бисмо објаснили цијели рат?

ПЈЕВАЈТЕ, ЉУДИ — САМО НЕКА ЗАКОН БУДЕ ИСТИ

Нека пјева Томпсон. Нека пјевају „Фенечки бисери“. Нека пјевају црногорске. Нека пјевају српске. Нека пјевају хрватске. Нека пјевају и о Дубровнику и о Косову, ако им је то умјетнички израз. Ако неко пређе границу кривичног закона — поступајте.

Али онда поступајте свима. Јер најгора ствар која може да се догоди једном друштву није то што ће неко отпјевати пјесму која се другом не допада. Најгора ствар је када људи почну да вјерују да закон не слуша само шта су отпјевали, него и ко је отпјевао.

А онда више немамо владавину права. Имамо музички систем препознавања националности. И то би заиста био јединствени црногорски изум.

„Музичко тужилаштво Црне Горе.“

Надлежност: један аршин за стихове; други за историју; трећи за кафане; четврти за концерте; а посебан, луксузни, европски аршин — за политичаре који су деведесетих били на једној страни историје, а данас нам објашњавају зашто је друга страна историјски проблем.

Само још да неко отпјева химну. Чисто да видимо — да ли ће и за њу бити формиран предмет.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме