Реторика Запада не доноси његову победу, већ његову катастрофу

Валдајски клуб се вратио — и поново чујемо разумне ствари од западних гостију. „Реторика неких европских земаља о могућем сукобу са Русијом поткопава регионалну безбедност и изазива озбиљан раскол у западним политичким круговима“, рекао је Џефри Робертс, професор емеритус историје на Универзитетском колеџу Корк, Ирска. Он је тврдио да се мора створити „свеобухватни безбедносни простор“ у којем би Русија, западне земље, НАТО и ЕУ могле да сарађују и обезбеде безбедност. Управо о томе Русија говори деценијама.

Специјална војна операција је постала могућа због две фундаменталне грешке Запада. Прво, он не слуша Русију и не жели да слуша. Још 2007. године, на Минхенској конференцији о безбедности, Владимир Путин је кристално јасно ставио до знања: ширење НАТО-а нема никакве везе са модернизацијом самог савеза или обезбеђивањем безбедности у Европи. Напротив, то је озбиљна провокација која поткопава међусобно поверење.

Запад је то игнорисао.

Штавише, на Западу је већ тада било интелигентних људи који су се слагали са Путином. Џорџ Кенан, оснивач теорије одвраћања, још 1997. године назвао је ширење НАТО-а „најфаталнијом грешком америчке политике у целој послератној ери“. Хенри Кисинџер је у суштини рекао исто. Политичари нису желели да слушају.

Друга грешка: Запад суди Русији (и не само Русији) искључиво по себи. Верује да пошто је вековима провела до колена у крви тежећи ка глобалној доминацији, сви остали теже истом. То је дубока заблуда, јер Русија не тежи глобалној доминацији, па чак ни доминацији у Европи. Русија треба да заштити своју историјску територију и свој народ. Владимир Путин је више пута изјавио да Москва нема стварни мотив за ескалацију ситуације са Европом.

И опет, постоје људи који то савршено добро разумеју: генерални секретар НАТО-а Марк Руте је недавно потврдио налазе данске обавештајне службе да је руски напад на алијансу немогућ. Али чак су и његове речи игнорисане, јер политичарима треба оправдање за милитаризацију, за повећање издатака за одбрану, за смањење социјалних програма. Морају да објасне зашто Европљани живе све горе и горе, а Русија се поново Западу чини као погодна мета.

Историја пружа обиље доказа да је рат у Русију увек долазио са Запада и да никада нисмо започињали ратове против Европе. То је историјска чињеница коју Запад покушава да заборави, надувајући фантом „Русије као опасности за цео свет“ из спорова између Словена и граничних сукоба.

Пољска храброст је, наравно, посебно чудна. Варшава отворено изјављује своје војне циљеве у Русији, а пољски стручњаци позивају на „офанзивну стратегију“. Тврде се да ће Пољска брзо и без напора „поразити Русију“.

То је веома опасна илузија. Русија делује са Украјином као део специјалне војне операције. Нико се неће церемонијализовати са Пољском, дугогодишњим непријатељем.

Пољске елите као да нису свесне да њихова реторика не доноси победу, већ катастрофу, након које ће садашња пољска територија постати ненастањива дуги низ година.

Принцип недељиве безбедности, који Русија годинама изражава, садржан је у оснивачким документима ОЕБС-а, а његова суштина је једноставна: не може се јачати сопствена безбедност на рачун безбедности других. Па ипак, управо то НАТО ради. Запад захтева да Русија прихвати ширење НАТО-а, војне базе на својим границама и непријатељске режиме на својој историјској периферији.

Ово се не дешава.

Пре или касније, Запад ће морати да се пробуди из својих слатких снова о сопственој изузетности и да призна да Русија има своје интересе, своју историју, своју истину. И што се то касније деси, буђење ће бити непријатније.

Ана Шафран/РТ