У другој обојенореволуционарној српској причи, која је постала изборна, поред тепсија пазарских мантија, важну место има и један хиџаб. У фотографију на којој су, насмејани, млада муслиманка са хиџабом и млади Србин са шајкачом, који делују као да ће се смувати ако већ нису, стају и непријатне истине и питке лажи о протесту који је распорио Србију

Самообожени студенти су упорно лагали сами себе – скоро колико поносне Србе, које виде као непријатну друштвену чињеницу и кочницу на путу у демократску фатаморгану – и то је дало њиховом покрету ноту нечег залудног; политичког циркуса. Када стално лажете и замагљујете, тешко вас је не само уклопити у политички ред ствари већ то чини и да делујете неспознатљиво. Истовремено сте и смртна претња и ништа; и снага прижељкиване, огромне промене, каква је, наравно, немогућа, и иритација које је тешко отрести се.

У том серијском, лапидарном обмањивању и самозаваравању сместила се и једна моћна слика два млада лица, једно уоквирено хиџабом, друго под шајкачом, која је питку емотивну илузију око које је конструисана емитовала само Србима. Поносним колико и случајним, пошто су Срби једини које је било потребно слагати у борби чија би победа донела најмању могућу, ефективну Србију, сабијену између Палилуле и Ивањице.

Лажи су интегрални део сваке политичке борбе, а морализам је најбољи савезник свих политичких лажи. Не чуди да је Мило Ломпар, „Алија Сиротановић“ морализма у Србији, постао водећи, задржаћу се на деминутиву, „корисни идиот“ претварања остатака грађанистичке обојене револуције у другу најснажнију политичку снагу у Србији.

Чињеница да је та новорођена изборна снага опскурна и подмукла, истовремено конспиративна и (само)огољена, када је у септембру објављен састав такозване „Студентске листе“, мање је значајна него што би требало да буде. Један од разлога је постојани учинак неистине која зрачи и из те лепе, јако топле слике. Мало је оних који су је заборавили.

Њене последице живе у подршци „Студентској листи“ која није студентска – лаж је урезана и у њен назив – и мислим да је данас, пошто је шајкачу, и све што симболизује, „ветирао“ студентистички култ, корисно осврнути се на ту слику која обмањује Србе. Питања да ли је у вези с њом нешто било намештено, ко је све знао ако нешто јесте било лажирано, мало су значајна за спознају начина како нас и зашто та лепа слика лаже.

Једноставно, главна функција те заводљиве слике није била да „шири љубав“, како су поверовали (српски) зомбији студентистичког култа, већ да допринесе сужавању Србије.

Нажалост, истина је у времену метастазираног нихилизма и релативизма, којима је обележен привидно постидеолошки свет, постала сумњива реч. И када је велика и када је мала, истина тешко може да победи лаж, али моје је да покушам. Нажалост, мораћу изокола. То налажу репови Коштуничиног Устава, који је утро пут постојаној десрбизацији Србије, и неоколонијални императиви њене србоскептичне (пре)„европеизације“.

Данас је у Србији сваки поносно српски говор, који има какву-такву политичку моћ или уверљивост, по себи оспорен, сапети говор, израз крхке српске слободе која је систематски стигматизована, обесхрабрена и клеветана. Делом зато, анализа која следи је јако дугачка.

КОГА (НЕ)ТРЕБА „КЛАТИ И СИЛОВАТИ“

У тужној обојенореволуционарној српској причи, која је постала изборна, поред тепсија мантија, важну место има и један хиџаб. Но, улога Бошњакиња које су месиле пите, и девојке која је носила хиџаб на тој слици, на којој је смештена поред једне згодне шајкаче, јесте занимљива али је мало важна за разумевање могућих последица споја опојних демократских илузија и трагикомичног неразумевања ислама међу српским антисендвичарима, врлим западнољупцима који верују да све знају и да су све разумели.

Незгодно је када живите у друштву у коме међу мањином сународника – која не може да дочека да почне да (некажњено) силује, коље и јаше – царује поносно незнање, а ви понешто знате о ономе о чему ти крвожедни, напаљени фундаменталисти „западних вредности“ и либералног, неотитоистичког „братства-јединства“ ништа не знају.

У Србији је, нажалост, свесрпско, панидеолошко непознавање ислама често армирано омаловажавањем, мање само од неразумевања, такође армираног омаловажавањем, Албанаца и албанства, њихове – неко ће рећи праве неко једине – религије. Не чуди ме да је један дудук, неки Никола Милић, читалац Данаса, написао: „Слика за новчаницу“. Надовезао се Живко Кокановић: „Само затуцани примитивци могу да кажу нешто лоше.“

Та разоружавајуће емотивна фотографија, чак и ако ништа на њој и у вези ње није лажирано, оличава – показало се то када су прошлог месеца „ветирани“ Мило Ломпар и други поносни Срби – неке од централних, конститутивних лажи Друге српске обојене револуције и такозване „Студентске листе“, њеног псеудостраначког израстка

Најавио сам на бившем Твитеру да ћу написати овакав текст и добио сам серију увреда. Међу њима је била и порука која каже: „Једи г…. заједно са Шешељом и Жвалавим Вучићем стоко ратнохушкачка… Ви идете на сметлиште да трулите и да вас попишавају керови… Од вас народ само мржњу добија… Деца вам оголила ваше смрдљиве љуштуре.“ И друга, која није ружна али је много више поражавајућа: „Да ли би по вама било српскије да се направи фотографија како Србин коље и силује ову девојку јер то као показује да има кичму?“

Цитираћу мој одговор са „Икса“: „Постоји немали број Срба који верују да постоји само једна добра фотографија Срба – она на којој нема ниједног живог Србина. То је суштина аутошовинистичког становишта. Пут до њега води и преко алузије да Србин показује да има кичму тако што ’коље и силује’“.

Очекује се и да Србин треба да покаже да је „добар“ тако што ће чак и очиту, јако јефтину лаж прихватити као истину, али и тако што ће желети „само“ да „коље и силује“ друге Србе.

ЗАШТО ЈЕ У СРБИЈИ ДАНАС ТЕШКО РЕЋИ ДА НЕКЕ ЛАЖИ ЈЕСУ ЛАЖИ

Агенда великобошњачког национализма је легитимна као и агенда сваког другог. Но, чињеница да ислам представља његову потку – а да је кетман Србима у Србији углавном више несхватљив него непознат облик мимикрије, важно оружје које је постало доступно свим муслиманима, не само шиитима који га одвајкада практикују – усложњава његове импликације у земљи растресеној титоизмом и окованој одредбама (непотребно прецртати) Коштуничиног / Самарџићевог / Флајнеровог Устава Србије, од којег српска историја познаје један гори (југословенски из 1974. године) и један безумнији (Сретењски).

Тај несрећни Устав је (п)оставио Србе не само као грађане другог реда већ и као заједницу која је, иако већинска и истакнута у „камуфлажном“ Првом члану, (п)остала легитимна мета сваковрсне дискриминације, дехуманизације и клеветања. Без било какве могућности да се на то адекватно одговори, не само уз помоћ закона – у великој мери због одредби тог несрећног, у суштини случајно српског Устава писаног за мањине и по мерама мањина.

Штавише, проблем иде дотле да је данас у Србији јако тешко рећи нешто истинито о (етничким) мањинама и њиховим вероисповестима, и не ризиковати јавни линч – ако се та истина не уклапа у стереотип о мањинама као анђелима и Србима као нацији ђавола.

Ту стижемо до слике коју сам поменуо. Она је лепа, топла и весела, али лаже – само Србе, којима се темељна неистина те слике масовно јако допала. Она не лаже Бошњаке, који су углавном свесни да је обмањујућа, мада то не значи да се свима допада оно што је на њој.

Компас/ Зоран Ћирјаковић