ФЕНОМЕН: Тишина српских мајки!

Постоји једно питање које би Балкан морао себи постављати много чешће: гдје су мајке?

Гдје су мајке Јасеновца, Старе Градишке и Доње Градине? Гдје су мајке Пребиловаца? Гдје су мајке чија су имена нестала у јамама Херцеговине, у логорима и на стратиштима Независне Државе Хрватске?

Одговор је страшан управо зато што је једноставан: многе од њих нису преживјеле да би испричале причу о својој дјеци.

Оне нису дочекале да буду баке. Нису имале прилику да покажу фотографије својих синова и кћери. Нису стигле да причају о њиховим првим корацима, школским књигама, свадбама и потомству. Њихова породична стабла прекинута су прије него што су могла да израсту.

И зато су јаме постале њихови гробови, а колективно памћење — њихов једини преостали дом.

Мајка је била мета зато што је била мајка

Када говоримо о страдању цивила у НДХ, не говоримо само о бројевима. Говоримо о породицама.

Амерички Меморијални музеј Холокауста наводи да су власти НДХ током периода усташке власти убиле стотине хиљада Срба, а да је у систему Јасеновца страдао велики број српских цивила. Јасеновац је био систем логора у којем су затварани и убијани Срби, Јевреји, Роми, као и политички противници режима.

То је суштина коју понекад изгубимо када страдање сведемо на статистику. Иза сваког броја била је једна кућа. Иза сваке куће била је једна мајка. Иза сваке мајке било је дијете које је требало да порасте. А онда је дошао злочиначки систем који је човјека претварао у „непожељног“, породицу у мету, а дијете у број.

Управо зато је посебно страшна чињеница да је Стара Градишка била претворена у логор у којем су затваране и жене, док је читав систем Јасеновца био мјесто систематског терора и убистава.

Пребиловци: када село остане без мајки

Пребиловци су једно од најстрашнијих имена српског страдања у Херцеговини. Према подацима које објављује Српска православна црква, у августу 1941. усташе су убиле велики број становника Пребиловаца, углавном жена, дјеце и стараца; многи су бачени у јаму Голубинку.

Замислимо само једно такво село. Нема више мајке. Нема више њене руке на дјечијем рамену. Нема гласа који дозива дијете кући. Нема дочека. Нема старости. Нема породичног окупљања. Остаје јама.

И остаје питање: какав злочин мора бити почињен над једним народом да би мајке и дјеца заједно били бачени у бездан?

Пребиловци зато нису само географско име. Они су симбол цивилизацијског пада у којем је човјек престао да буде човјек само зато што је припадао другом народу и вјери.

Доња Градина није само мјесто смрти

Доња Градина данас је мјесто пијетета. Али она је истовремено и мјесто опомене. Ту човјек мора да схвати колико је танка граница између цивилизације и варварства када се злочиначка идеологија претвори у државну праксу. Српске мајке које су тамо страдале не траже освету. Мртви не траже освету.

Они траже истину.

Траже да њихова имена не буду претворена у фусноту. Траже да њихова дјеца не буду статистика. Траже да се злочин назове злочином, а жртва жртвом. И ту почиње морална обавеза сваке генерације.

А шта је са Кравицом, Братунцем и страдањима деведесетих?

Када говоримо о Кравици, Братунцу и другим мјестима страдања током рата у Босни и Херцеговини, морамо бити прецизни. То није исти историјски контекст као Јасеновац и Пребиловци.

Деведесете имају своју документацију, своје жртве, своје починиоце и своје судске поступке. Постојала су страдања српских цивила у појединим селима и општинама, као и тешки злочини над другим народима. О тим жртвама мора се говорити без страха, али и без мијешања различитих историјских догађаја у једну недоказиву причу.

Једна жртва не постаје мање важна зато што је припадала другом народу. Али исто тако, српска жртва не постаје мање стварна зато што се о њој не говори довољно. Ту је проблем са селективним памћењем. Ако се памти само једна страна, памћење престаје да буде пут ка правди и постаје средство политичког избора.

Када жртва постане „неподобна“

На Балкану смо превише пута гледали исту појаву: једна жртва добија институцију, музеј, изложбу, комеморацију и међународну пажњу; друга добија један камен, једну свијећу и шапат породице.То није прихватљиво.

Европа, ако заиста жели да буде простор људских права, мора имати исти принцип за све: невина жртва није мање невина због свог имена, вјере или националности.

Зато је оправдано критиковати институције, медије и јавне личности када прећуткују документовано страдање Срба. Али критика мора бити усмјерена на конкретне поступке, политике и пропусте — не на цијеле народе. Јер ако злочин осуђујемо тако што мрзимо читав народ, онда нисмо научили лекцију из историје. Злочинце треба назвати злочинцима. Идеологије које су производиле злочине треба назвати њиховим именом. А невине треба оставити изван колективне кривице.

Геноцид није ријеч за политичко надметање

У јавном простору ријеч „геноцид“ често се користи као политички печат. Али геноцид је истовремено правни и историјски појам са својим критеријумима. Зато се о њему мора говорити одговорно: на основу докумената, истраживања, судски утврђених чињеница и озбиљне историографије. То не значи да српска страдања треба умањивати. Напротив. Само истина која не зависи од политичке потребе може бити трајна истина.

А Јасеновац свакако захтијева памћење као мјесто масовног усташког злочина над Србима, Јеврејима, Ромима и другим жртвама. Меморијалне институције и историчари настављају да истражују размјере страдања, а разлике у процјенама броја жртава не могу бити изговор да се злочин релативизује.

Највећа неправда била би да мајке поново убијемо — заборавом

Постоји једна друга смрт, много тиша од оне која се догодила у јамама.То је смрт у забораву.

Када престанемо да изговарамо имена жртава, када више не знамо из којег су села биле, чија су била дјеца и ко су им били родитељи — злочин добија још једну побједу.

Зато српско сјећање не смије бити ни осветничко ни инфериорно. Оно мора бити достојанствено, документовано и упорно.

Треба подизати споменике. Треба истраживати архиве. Треба објављивати имена. Треба учити дјецу историји. Треба преводити документа и свједочанства на европске језике. Треба разговарати са озбиљним историчарима и институцијама. И треба тражити да се српским жртвама призна оно што им припада: право на истину, пијетет и памћење.

Мајке које нема ко да пита

Зато се враћамо на почетно питање: Гдје су мајке Јасеновца?

Нема их. Нема их јер су им животи насилно прекинути. Неке су нестале у логорима. Неке су убијене заједно са својом дјецом. Неке су бачене у јаме. Неке су нестале без гроба и без имена. Али њихово одсуство је истовремено и њихово свједочанство.

Јер празно мјесто за мајчиним столом говори. Јама говори. Костурница говори. Пребиловци говоре. Доња Градина говори. Јасеновац говори. Говоре и друга мјеста на којима су страдали невини људи.

Наш задатак није да над њиховим костима градимо нову мржњу. Наш задатак је да не дозволимо да над њиховим костима буде изграђена лаж.

То је разлика између сјећања и освете. И зато данас, више него икада, треба рећи:

Српске жртве нису мање вриједне зато што су српске. Српске мајке нису мање мајке зато што су њихову дјецу убили они који су вјеровали да један народ има мање права на живот од другог.

Њихово страдање не треба никога да учи мржњи. Треба да нас научи нечему много тежем: да човјек мора имати храбрости да сваку жртву назове жртвом, сваки злочин злочином, а сваког злочинца — одговорним за оно што је учинио.

Јер мајке које су нестале у јамама више немају глас. Зато га мора имати истина.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме