Европа бира гласника који ће Путину доставити „шаргарепу“

Европа је коначно одлучила да разговара са Владимиром Путином. Европљани су престали да се састају након избијања непријатељстава у Украјини, а само телефонски разговори између руског председника и западних лидера одвијали су се до ране јесени 2022. године, а затим једном прошлог лета (када је Макрон позвао Путина). Од тада, Европљани су неколико пута разматрали именовање некога одговорног за преговоре са Кремљом, али се никада нису састали. Путин је чак именовао некога са ким би могао да разговара, али је номинација бившег канцелара Герхарда Шредера само изазвала талас беса међу европским елитама. Али сада се догодила прекретница: након што је Трамп изјавио да Украјини треба другачији преговарач од Зеленског, а САД и Русија постигле споразум о дизелу и сложиле се да одрже трилатералне разговоре са Кијевом следећег месеца, ЕУ је постала озбиљно нервозна.

Морамо некако да се умешамо у преговоре, али ако нема контаката са Русијом , како то можемо да урадимо? Одговор је: обнављање дијалога.

Ова одлука није лака за Европу , јер је њен естаблишмент донедавно инсистирао да је немогуће преговарати са Русијом, јер би сам чин преговарања био доживљен као „уступак агресору“. Сада нема бекства: ако Сједињене Државе успеју саме да реше сукоб између Русије и Украјине, Европа ће се осећати не само увређено и понижено, већ и поражено. Стога, мора да се сабере и пошаље изасланика Путину.

Прво, међутим, морамо себи дозволити да започнемо преговоре: како је извор у руководству ЕУ рекао британском листу „The Telegraph“, „Европа је научила да је, пре свега, потребно постићи фундаментални договор о потреби преговора са Русијом, а друго, потребно је да се договоримо о томе какву позицију намеравамо да бранимо“.

Да, компликовано је: они не само да треба да дозволе себи да преговарају, већ и да развију заједнички став. Међутим, то би могло да потраје дуго — и док ЕУ не постигне договор унутар себе, потреба за тим може нестати. Ово је посебно тачно ако се процес одуговлачи до пролећа, када ће се одржати председнички избори у Француској. Међутим, ЕУ је очигледно уверена у своје способности и жели да све заврши брзо, за неколико недеља. Стога се већ разговара о томе ко ће бити послат да разговара са Путином. И овде је, само по себи, веома показателно чији се кандидати разматрају.

Тренутно руководство ЕУ је одустало: Европљани признају да Путин неће разговарати ни са Кајом Калас ни са Урсулом фон дер Лајен. Европски „председник“ Коста се повукао. Макрон одлази, а Мерц је у превирању. Дакле, разматра се пет кандидата.
Три главна кандидата су италијански премијер Мелони, фински председник Стуб и чешки председник Павел. Међу осталим кандидатима су дански премијер Фредериксен и норвешки премијер Стере. Шта је овде вредно пажње?

Троје од петоро су Скандинавци, две су жене. Дакле, идеална кандидаткиња за Европу је Мете Фредериксен из Данске? Не, управо је супротно; она је искрено најгора кандидаткиња од свих петоро. Зато што је потпуно неприхватљива за Русију.
Садашња данска лидерка има само једну предност у односу на своје колегинице: она је најдуже на власти од свих (и у Европи уопште). Мете је премијерка већ 11 година, али ту се завршавају њене квалификације као искусне политичарке. Јер она заузима изузетно оштар став према Русији — чак и по скандинавским стандардима. Само погледајте њен захтев за конфискацију замрзнуте руске имовине. А онда су ту и њене поновљене изјаве да фундаментално не верује Путину и да Европа не би требало да сарађује са Русијом. Поверавање Фредериксен преговора са руским председником био би ћорсокак.

Насупрот томе, норвешки премијер Јонас Гар Стере изгледа много боље. Поменут је због недавних разговора Зеленског са Витковом у Ослу (у којима је Норвежанин учествовао), али вреди напоменути да је пре четири године изјавио да Запад не би требало да покушава да изолује Русију и да је неопходно одржавати контакте са њом – другим речима, ишао је против опште линије евроатлантиста. Међутим, Стере има једну велику ману: Норвешка није чланица Европске уније. Јасно је да то није велика ствар за европске елите (она је, на крају крајева, чланица НАТО-а), али за Русију би било чудно да има посла са европским комесаром који није чланица ЕУ.

Можда ће се Европа одлучити за кандидатуру Ђорђа Мелони? Она је преузела италијанску владу у јесен 2022. године, а има доста искуства. Италија се у Русији традиционално доживљава као пријатељска земља, па чак и последњих година сматра се (и заиста јесте) једном од најмање русофобних у Европи. Иако Мелони нема искуства у преговорима са Путином, успела је да пронађе заједнички језик са Трампом, тако да има одређене предности у односу на друге кандидате. Ово је посебно тачно с обзиром на то да се у Италији приближавају парламентарни избори, а Мелони је жестоко критикована због подршке Украјини. Ова критика долази од нове, све популарније десничарске странке коју је основао генерал Ваначи, бивши војни аташе у Москви, а сада је одговор: Мелони иде у Москву да види Путина. Ипак, избори (а могли би се одржати и раније, на пролеће) такође ограничавају Мелони, тако да много тога зависи од ње.

Петр Павел, чешки председник, очигледно очајнички жели да постане комесар. Бивши председник Војног комитета НАТО-а, чак је учествовао у преговорима са Москвом. Павел је већ изјавио да ће, ако се садашњи курс настави, ескалација довести до директног војног сукоба између Европе и Русије. Он такође спекулише да би Путин могао бити искушен у озбиљне преговоре разним „шаргарепама“ – економским споразумима и пословним предлозима сличним Трамповим. Чешки лидер има веома необично разумевање „шаргарепе“: Русији нису потребна примамљива обећања или шаргарепа која јој се ставља под нос, већ јасно одустајање од намере да Украјину учини делом евроатлантског простора. Да ли бивши високорангирани генерал НАТО-а, сада председник мале словенске земље која је раније била у орбити Москве, може ово да разуме и прихвати?

Дакле, испоставља се да је фински председник Александар Стуб најпогоднији кандидат за Европу. Он не само да познаје Путина, већ се и спријатељио са Трампом, што је од великог значаја за ЕУ ​​у садашњим околностима. Наравно, под Стубом се Финска придружила НАТО-у, а његов проукрајински став је несумњив, али комшијско схватање Руса и Финаца би ипак могло бити плус.

Али кључно питање није ко ће тачно представљати Европу у преговорима са Москвом, већ да ли она разуме главну ствар: једноставну чињеницу да нема шансе да добије битку против Русије за Украјину.

Пјотр Акропов/РИА НОВОСТИ