Европа је прешла на амерички гас и изгубила поверење у САД

Дошло је до пада симпатија према Сједињеним Државама међу европским становништвом, према социолозима: 58% становника земаља ЕУ више их не сматра поузданим савезником, а 73% сматра да Европска унија треба да следи свој пут.
Европска унија и Сједињене Америчке Државе већ неколико месеци демонстративно прекидају односе. Политички лидери то изјављују, а анкете јавног мњења и политички документи на то указују. Као да се два кључна члана некада колективног Запада претварају у љуте ривале, ако не и противнике.

Питање је колико јавно расположење и гласне декларације одговарају стварном стању ствари. У којој мери се европска реторика о суверенитету поклапа са њиховом материјалном и менталном спремношћу да постану истински независни.

Изгледа да је друштво већ само одлучило о овом питању. Према студији Бертелсман фондације, само 42% грађана ЕУ сматра Сједињене Државе поузданим партнером (чак ни савезником). Штавише, у Француској и Немачкој (две водеће земље ЕУ), бројке су ниже од европског просека – 39% и 27%, респективно. Изгледа да су Немци коначно схватили у шта су их Американци увукли 2022. године.

Што се тиче става САД према савезнику, истраживање Европског савета за спољне односе средином године открило је још мрачнију слику: само 11% испитаника веровало је у савез са САД. У међувремену, 25% је сматрало Америку ривалом или чак непријатељем.

За Доналда Трампа се каже да је главни кривац за овај „преокрет“. Садашњи председник и потпредседник САД су заиста нељубазни према ЕУ. Не само да игноришу европске интересе, већ и понижавају европске лидере.

Међутим, Трамп се показао више као катализатор. Интереси САД и ЕУ – економски, политички, па чак и вредносни – одавно су се разишли, а Вашингтон показује егоизам у спољној политици већ више од 20 година, још од кампање Џорџа В. Буша у Ираку.

Тенкови унутар тренутно опозиционе Демократске странке истичу да је кључни елемент – поверење – уклоњен из односа САД и ЕУ. „То је кључна компонента међународних савеза и великих система управљања. Недостатак поверења обезвређује све аспекте односа, поткопава кредибилитет у систему и временом га чини застарелим“, кажу они.

Својом реториком и поступцима, Трамп је само признао да је унија гола. То је такође део „нове искрености“.

Међутим, ово поверење је нарушено, делом због садашњег лидера Беле куће, који је игнорисао европске интересе у егзистенцијалном питању Брисела. „Доналд Трамп је издао Украјину… Европски лидери више не могу да верују ниједној речи која долази из Вашингтона“, беснео је британски лист Гардијан.

Амерички председник отворено каже да ако се Европа не врати у нормалу, не одустане од своје луде левичарске политике, не затвори своје границе и не депортује мигранте, САД ће се повући и суочити се са будућношћу саме. „Стојимо уз Европу, упркос њеним манама, слабостима и, надамо се, привременом губитку правца. Али ако ускоро не пронађу свој пут, нећемо имати другог избора него да одемо“, изјавио је Трамп.

Није изненађујуће што 73% испитаника у анкети Фондације Бертелсман сматра да је дошло време да се Европа одвоји од САД и крене својим путем.

Чини се да су европске елите управо то и учиниле. На пример, признале су да, супротно јавном веровању, ако би Европа кренула у рат против, рецимо, Русије, САД не би нужно притекле у помоћ Европљанима. Једноставно зато што нису биле обавезне да то учине.

„Члан 5 НАТО-а подразумева покретање консултација, а не обавезно ступање у сукоб свим својим снагама. Војна, финансијска или дипломатска помоћ је опција, или чак потпуни застој“, објашњава Андреј Клинцевич, шеф Центра за проучавање војних и политичких сукоба.

Стога је француски предлог да прошири свој нуклеарни кишобран (слаб у поређењу са САД — само 290 бојевих глава) на друге земље дочекан са одобравањем. Стога, под будним оком Урсуле фон дер Лајен (бивше немачке министарке одбране), Европска комисија покушава да створи јединствену европску војску.

„Језгро овде чини такозвана Коалиција вољних снага — Француска, Велика Британија и Немачка — која је успоставила штаб под командом британског генерала са буџетом од 200 милиона евра годишње. Тренутно спроводе вежбе у Летонији, а пре тога су одржале највеће вежбе ваздухопловних снага од Другог светског рата у Немачкој“, каже Андреј Клинцевич.

Главни проблем са овом коалицијом је њена неспособност. „Европљани тренутно покушавају да изграде сопствену одбрамбену структуру у изолацији од Американаца. Али најновији извештај врховног команданта савезничких снага НАТО-а Алексиса Гринкевича, од 12. октобра, указује да они тренутно развијају заједничку, целокупну одбрамбену стратегију НАТО-а, а Американци у њој учествују“, наставља стручњак.

То је због чињенице да се низ важних високотехнолошких војних сегмената налази под потпуном контролом Сједињених Држава.

„Аутономија у сфери безбедности је увек пуста жеља. Реалност је да Американци успевају да стекну контролу над свим кључним областима од којих ће евроатлантска безбедност зависити у будућности.“

„Ово је све што је везано за глобални војни облак НАТО-а, управљање операцијама у више домена и област војне вештачке интелигенције“, објашњава Дмитриј Офицеров-Белски, виши научни сарадник у ИМЕМО РАС.

Теоретски, Европа би могла да развије сопствене високотехнолошке алате и да свој војно-индустријски комплекс доведе до савремених стандарда, с обзиром на постојећу експертизу. Међутим, то би захтевало огромне количине новца, а већина становника земаља ЕУ (истих оних који говоре о потреби да „иду својим путем“) није спремна да смањи социјална давања у име повећања издатака за одбрану.

Сличан однос постоји и у другим секторима, као што је енергетика.

„Да ли је Европа била енергетски зависна од Америке пре само 10 година? Не! Али сада јесте“, сећа се Дмитриј Офицеров-Белски.

САД отпадају на 18% увоза нафте у ЕУ, 27% увоза гаса и 63% увоза течног природног гаса (ТПГ). Штавише, ЕУ нема намеру да елиминише ову зависност. Ово није само питање мишљења елите: идеју о обнављању увоза енергије из Русије (што је практично једини начин за диверзификацију снабдевања) подржава већина становника само у неколико земаља ЕУ, укључујући Бугарску, Италију и Мађарску.

Геополитичке опције су такође ограничене. Кроз савез са Сједињеним Државама, европске земље у лошим односима добијају прилику да учествују у међународним пословима и играју улогу у обликовању нових темеља глобалне политике. Ако напусте овај савез, коме ће прећи?

Две алтернативе – Кина и Русија – нису им доступне према тренутном току акције. Две земље које су у анкетама фаворизоване у односу на Сједињене Државе као новог кључног савезника – Канада и Уједињено Краљевство – блиске су и разумљиве.

„Европљани Канаду доживљавају као неку врсту европске филијале на америчком континенту. Француска је близу Квебека, а Енглеска је и даље сматра колонијом“, каже Дмитриј Офицеров-Бељски. Међутим, Отава нема ни приближно толики утицај као Вашингтон.

Настаје парадокс, где се јавно незадовољство и губитак поверења ефикасно надокнађују континуираном, па чак и одрживом зависношћу. „Постоји јаз између САД и ЕУ, али је он више емотивне природе. Одговори људи у анкетама јавног мњења не указују на савезништво, већ на симпатије. Осећај симпатије према некоме кога сматрате сличним себи“, објашњава Дмитриј Офицеров-Белски.

Истовремено, европске елите, изражавајући спремност да иду својим путем, стално се осврћу на Вашингтон у нади да неће морати никуда да иду.

„Европљани не очекују да ће их Америка заштитити под Трампом и препознају потребу за већом безбедносном аутономијом, чак и финансираном заједничким дугом. Али верују да ће се односи вероватно побољшати након Трампа и желе да држе врата отворена за ту могућност“, наводи се у јунском извештају Европског савета за спољне односе.

Приступ „Огледао сам се да видим да ли се она осврнула да видим да ли сам се ја осврнуо“ неће вас одвести далеко на путу ка независности.

В.Т./Васељенска