ЈЕР ВАРВАРИ НИСУ РЕШЕЊЕ

Двадесетог октобра 1944. године, по завршетку војних операција, Београд је изашао на улице. После три и по године окупације, глади, Бањице и вешала на Теразијама, људи су грлили војнике које никад нису видели. Из подрума су изнете флаше чуване „за кад дођу наши“. Нико није питао чији су то наши. Одговор је стигао већ исте вечери.

Божидар Зец, комесар бригаде која је „чистила“ Чукарицу од класних непријатеља, касније је признао: грађани су их одушевљено дочекали и још исте вечери доносили пријаве, имена и адресе. „Ми смо њима веровали, пријављене пресуђивали и стрељали.“ Тако је почело. Не метком, него пријавом. Не судијом, него комшијом.

ОЗНА је позвала оне који су под окупацијом носили униформу да се јаве. И јавили су се. Саобраћајци, жандарми, речна стража, ватрогасци, поштари. Дошли су сами, јер нису имали ништа на души. Да нису крвавих руку, доказивали су баш тиме што се нису повукли са Недићем и Драгим Јовановићем. Мајор ОЗНЕ Милан Трешњић, један од организатора тих ликвидација, деценијама касније признао је да међу људима у униформи „ниједан није био зликовац и није заслужио метак у чело“. Да су се склонили док прође први талас, тврдио је, нико не би добио више од две године затвора и то у условима јавних суђења.

Суда није било. ОЗНА је истраживала, ОЗНА је „судила“, ОЗНА је стрељала, све док после више од месец дана Александар Ранковић није затражио јавно да пресуђују редовни судови. Картон, списак, у Маглајској улици оловком дописано „Бањица“ или „стрељати“, најчешће ово друго. Ноћу камион, телефонска жица око руку, па Лисичји поток, испод Белог двора, где је некад био мајдан гранита. Ујка Васа је, зна се, обреновићевац и са Карађорђевићима има старе рачуне. Али ни најгорем непријатељу не би пожелео да се људи убијају испод прозора.

Стрељани су трговци и фабриканти, јер су имали. Свештеници, јер су веровали. „Непоштена интелигенција“, јер је мислила. Чиновници, јер су радили. Саобраћајни полицајац Стеван Познић случајно је преживео стрељање, па се поново пријавио властима, уверен да је у питању грешка. Стрељан је други пут, да не би причао. Глумац Лазар Јовановић је на насловној страни „Политике“ прочитао да је стрељан као ратни злочинац под редним бројем 35. Срећом, неко се ту преварио, па је на сцени остао до почетка седамдесетих. Ујка Васа је сигуран да му је то била најтежа рецензија у каријери.

А они којима је заиста било место пред судом? Драги Јовановић, управник града под Немцима, добио је судницу, браниоце и пресуду 1946. године. Светозар Вујковић, човек Специјалне полиције и Бањице, дочекао је 1949. Ујка Васа не жали ниједног од њих. Само примећује: суд је добио онај ко га се највише бојао, а без суда је остао онај коме је суд једини могао да спасе живот. Књиге ОЗНЕ, само делимично пронађене, бележе око 2.500 ухапшених и ликвидираних у Београду. Гробови се ни данас не знају. Дуго после тога виђани су људи који су ноћу, са ашовом, крадом прекопавали Лисичји поток тражећи своје.

Зашто Ујка Васа ово прича баш сада? Зато што поново чује речи за које је мислио да их више неће чути. Пленуми, што и именом и обичајем подсећају на оне партијске, одлучују ко је подобан. Говори се о лустрацији, о списковима, о томе ко је био „њихов“. Напредњацима се поручује да немају чега да се плаше – ако их комшија похвали. Ујка Васа зна тај рецепт. Тако је почињало и у октобру 1944.

Грчки песник Константин Кавафис је пре више од сто година написао да су варвари били некакво решење. Јован Христић, Београђанин и песник кога овај град није читао колико је заслужио, одговорио му је песмом „Варвари“. Град се спрема за дочек, занесени младићи извикују имена нових господара, песници им пишу славопојке и већ их виде уклесане на храмовима. Само не слуте да ће баш они први висити на тргу, заједно са онима што су пожурили да отворе градска врата. „Јер варвари су варвари, и нису никакво решење“, певао је Христић. Ујка Васа би томе додао само једно: варвари никад не дођу сами. Увек их неко дочека, понуди ракијом и покаже им где ко станује.

Ујка Васа из „Госпође министарке“ добро је знао да се рођаци умножавају кад дође власт. Овај Ујка Васа зна и нешто горе: кад дође нова власт, умножавају се и сведоци. Јуче су сви били уз власт, сутра ће сви „одувек бити против“. А најгласнији ће бити баш они који имају највише да забораве.

Нека се зна: Ујка Васа је за то да сваки лопов, ма чију књижицу носио, одговара. Пред судом, а не пред пленумом. По доказу, а не по сећању комшије. По оптужници, а не по списковима који круже СМС порукама. Јер Београђани су једном већ изашли на улице да дочекају ослободиоце, а неки од њих су неколико недеља касније, у истом том граду, у камиону ишли ка Лисичјем потоку. Ко зна каква судбина чека оне који су дан после избора славили на Славији уз песме о генералу Младићу. Где ће њих да воде када буду уз фанфаре дочекивали Тонина Пицулу. Лисичји поток данас је само ливада и име. Воде у њему одавно нема. Али кад се заборави зашто то име звучи језиво, поток уме поново да потече. И то не водом.

Ујка Васа