Врховни пленум забранио Срдановићу наступе на телевизији

Одборник Странке слободе и правде Срђан Црњански тврди да је врховни пленум забранио Илији Срдановићу да даје изјаве електронским медијима, док је сам признао да је у једном од водећих људи Студентске листе видео наду у европски заокрет Србије

Ко ће управљати Србијом уколико најважније политичке одлуке Студентске листе, укључујући и то ко сме јавно да говори, доноси тело чији састав, овлашћења и начин одлучивања нису јасно представљени грађанима? То питање отворено је после објаве Срђана Црњанског, одборника Странке слободе и правде у Скупштини општине Бачка Паланка, који је на друштвеној мрежи Икс изнео тврдњу да је врховни пленум забранио Илији Срдановићу, једном од најистакнутијих представника Студентске листе, наступе у електронским медијима.

Посебну тежину овој објави даје чињеница да критика не долази из политичког табора Александра Вучића, већ од представника опозиционе странке која се годинама залаже за промену власти у Србији.

„Врховни пленум је Илији Срдановићу још прошле недеље забранио појављивање у електронским медијима, осим у изузетним случајевима. Био је један од ретких из СЛ-а који је уливао наду да ће се кормило српског брода окренути ка Бриселу и нормалности. Сада је и та нада изгубљена”, написао је Црњански.

У свега неколико реченица опозициони одборник отворио је питања која превазилазе судбину једног политичара и његове медијске наступе.

Најпре, из његове поруке произлази да је Илија Срдановић за део проевропски оријентисане опозиције представљао својеврсну гаранцију будућег политичког курса Србије. Истовремено, Црњански тврди да о јавним наступима једног од најпрепознатљивијих представника изборног победника одлучује врховни пленум.

Обе ствари заслужују пажњу јавности.

Од симбола нормалности до изгубљене наде

Црњански не крије да је у Срдановићу видео политичара способног да Србију усмери ка Бриселу, али је нарочито упадљиво што европски правац у својој објави непосредно повезује са „нормалношћу”.

Таква оцена отвара питање на основу којих је конкретних политичких ставова, одлука и јавних наступа Срдановић стекао толико поверење дела опозиције.

Да ли је било довољно то што је наступао као представник покрета који је обећавао промене или су постојале јасне политичке гаранције да ће управо он бити носилац одређеног државног курса?

Црњански у својој објави не наводи шта је Срдановић конкретно учинио да би заслужио таква очекивања, нити објашњава зашто је нада изгубљена управо после наводне одлуке о ограничењу медијских наступа.

Једнако је занимљиво што политичар из редова Странке слободе и правде, која је и сама годинама заступала европске интеграције Србије, сада практично признаје да је знатан део очекивања везивао за једног човека унутар Студентске листе.

Ако је Срдановић био један од ретких који су уливали такву наду, како Црњански тврди, поставља се питање какво поверење исти политички кругови имају у остале носиоце листе, њихове ставове и способности да преузму одговорност за управљање државом.

Ко је овластио врховни пленум да одлучује?

Ипак, озбиљнији део Црњанскове објаве односи се на тврдњу о забрани медијских наступа.

Уколико је тачна информација да је врховни пленум одлучио да Срдановић не сме да се појављује у електронским медијима, осим у изузетним случајевима, јавност има право да зна на основу којих правила је таква одлука донета.

Ко чини врховни пленум? Ко бира његове чланове? Коме они одговарају? Да ли постоји писана одлука о ограничењу јавних наступа и ко одлучује шта представља изузетан случај?

Најзад, да ли је реч о уобичајеном усклађивању медијских наступа унутар политичке организације или о механизму којим се појединцима ускраћује могућност да самостално износе политичке ставове? Разлика није мала.

Политичке странке и изборне листе могу да утврђују правила јавног представљања, али када се одлуке тичу људи који претендују да управљају државом, њихова унутрашња правила постају и питање јавног интереса.

Посебно уколико о њима одлучују неформална тела чији мандат и одговорност нису познати широј јавности.

Тврдња Црњанског сама по себи није доказ да је забрана заиста донета, нити да је реч о недемократском поступку. Међутим, довољно је конкретна да захтева јавно објашњење Студентске листе.

Одлучују ли изабрани представници или непознати центар моћи?

После парламентарних избора 25. октобра, на којима је Студентска листа освојила апсолутну већину, питање њене унутрашње организације добило је сасвим другачији значај.

Док је деловала као протестни и опозициони покрет, начин на који доноси одлуке био је пре свега питање њених чланова и присталица. После изборне победе, то је постало питање које се тиче свих грађана Србије.

Ако пленум може да одлучује ко од водећих представника листе сме да говори у јавности, логично је запитати се где престају његова овлашћења.

Да ли ће исти механизам одлучивати о избору министара, кадровским решењима, спољнополитичким опредељењима или важним државним питањима?

Или ће политичку одговорност у потпуности преузети народни посланици и будући чланови владе, у складу са Уставом и законима Србије? То нису питања политичке наклоности, већ институционалне одговорности.

Грађани на изборима гласају за изборне листе и њихове кандидате, а уставни поредак предвиђа институције које доносе одлуке и за њих сносе одговорност. Ниједно неформално тело не може заменити те институције.

Зато је неопходно разјаснити да ли је врховни пленум орган политичког саветовања и координације или центар одлучивања чија се воља преноси изабраним представницима.

Куда плови српски брод?

Црњански је у својој поруци употребио слику српског брода чије је кормило, како се надао, требало окренути ка Бриселу.

Међутим, после његових тврдњи отвара се још важније питање од самог правца пловидбе – ко држи кормило?

Да ли су то политичари чија су имена грађани видели на изборној листи, будући народни посланици и министри, или пленум чији механизми одлучивања тек треба да буду објашњени?

Истовремено, разочарање одборника ССП-а показује колико је ризично политичку будућност земље везивати за претпоставке о појединцима, уместо за јавно представљен програм и проверљиве механизме одговорности.

Ни европска оријентација, ни позивање на демократију, ни изборна победа сами по себи не представљају одговор на питање како се доносе политичке одлуке.

Од Студентске листе јавност би морала да добије јасне одговоре о статусу Илије Срдановића, постојању наводне забране јавних наступа и овлашћењима врховног пленума. Јер за Србију није пресудно само куда ће њена нова политичка већина усмерити државни брод, већ и да ли ће грађани знати ко њиме заиста управља и коме могу да испоставе рачун за донете одлуке.

Политика