Милена Павловић Барили: Српкиња која је својим делима освојила Европу и Америку

Захваљујући изузетном таленту, особеном сликарском изразу и несвакидашњем уметничком сензибилитету, Милена Павловић Барили заузима значајно место у европској уметности четврте деценије 20. века. Била је сликарка, песникиња и илустраторка чије је стваралаштво представљало јединствен спој сликарства и поезије, маште и стварности, сна и јаве.

Рођена је 5. новембра 1909. године у Пожаревцу, као једино дете Данице Павловић Барили, образоване Пожаревљанке из породице повезане са династијом Карађорђевић, и италијанског композитора Бруна Барилија. Одрастајући у породици у којој су уметност, култура и образовање имали важно место, Милена је рано показала изузетан таленат за цртање и сликарство.

Изражен таленат

Уметничку школу у Београду завршила је већ са 12 година, а потом је пожелела да настави усавршавање у једном од најзначајнијих европских уметничких центара. Припремала се за упис на Минхенску академију у приватној школи Блохерер, где је настала и слика „Аутопортрет са мајком“.

Пошто у то време женама није било уобичајено да похађају академију, Милена је на својим радовима изостављала женско име, па комисија у почетку није знала да је реч о уметници. Ипак, њен таленат био је толико изражен да је примљена у класу познатог немачког сликара Франца фон Штука. Била је прва жена која је добила место у његовој класи. Иако је студирала у Минхену, тамошње образовање није јој омогућило да у потпуности развије свој уметнички израз, па је напустила академију.

Након повратка у Србију, пожелела је да ради као наставница цртања, али њене молбе нису прихваћене, чак ни у родном Пожаревцу. Због тога је напустила родни град и наредне године углавном проводила у европским уметничким центрима, повремено се враћајући у Србију и посећујући мајку.

Светске дестинације

Њен уметнички пут водио је кроз Београд, Рим, Лондон, Париз и, касније, Њујорк. Први значајнији наступ пред публиком ван Србије имала је 1931. године у лондонској галерији „Блумсбери“, где је представила 80 слика и цртежа.

Париз је, међутим, имао посебно место у њеном животу и стваралаштву. Тамо се вратила 1932. године и у галерији „Жен Европ“ приредила прву самосталну изложбу, која је представљала важну прекретницу у њеној каријери. Њени радови привукли су пажњу париских уметничких кругова, а о њеном таленту говорили су и неки од најзначајнијих уметника и критичара тог времена.

Сликар Ђорђо де Кирико препознао је у њеним делима особености меког метафизичког сликарства, док јој је писац и критичар Жан Касу написао предговор за изложбени каталог. Сликар Андре Лот саветовао јој је да се више посвети машти и фантазији, а мајка Даница касније је сведочила да је и песник Пол Валери био одушевљен њеним радом. Према њеним речима, рекао је Милени: „Ви боље сликате него што ја пишем.“

Након самосталне изложбе уследиле су и бројне групне поставке на којима је излагала са познатим сликарима и вајарима. Током тридесетих година њена дела могла су да се виде у Паризу, Ослу, Хагу и другим европским градовима. Излагала је и у Београду, а њено стваралаштво постепено је добијало све веће признање.

Миленина уметност

Миленино сликарство одликовали су надреални и метафизички мотиви, необичне композиције и фигуре које су деловале као да припадају неком другом, загонетном свету. Инспирацију је проналазила у антици, ренесанси, митологији и универзалним симболима, али и у савременом животу. Њена платна често су одишући сетом, усамљеношћу и носталгијом откривала унутрашњи свет уметнице. Била је једина значајна српска представница надреалистичких тенденција у сликарству између два светска рата.

Поред сликарства, писала је и поезију на српском, италијанском и француском језику. Њена поезија била је тесно повезана са сликарским стваралаштвом, а мотиви детињства, чежње и усамљености провлачили су се кроз обе уметничке форме. Управо је та веза између „визија песника“ и „опсесија сликара“ давала њеном раду посебну снагу и препознатљивост.

Последњи пут посетила је Пожаревац на Светог Николу 1936. године. Наредне године, у септембру, заједно са мајком присуствовала је премијерном извођењу опере „Медуза“ њеног оца Бруна Барилија, уз учешће оркестра миланске Скале.

Почетком 1938. године поново је излагала у Паризу, најпре у галерији „Питореск“, а затим и са југословенским уметницима у галерији „Бернхајм Жен“. О тој изложби писала је и београдска „Политика“. Била је то једна од последњих изложби пре њеног одласка из Европе.

Године 1939, уочи Другог светског рата, Милена је одлучила да започне ново поглавље живота у Америци. Претходно је продала слику „Анђели“ песнику Сибу Миличићу, прикупила новац за пут и у септембру се укрцала на француски брод који ју је одвео преко Атлантика.

Амерички период – између уметности и комерцијалног рада

Почетак живота у Америци није био лак. Суочавала се са материјалним тешкоћама, носталгијом за Европом и чежњом за родним домом и мајком која је остала у Пожаревцу. Како би обезбедила егзистенцију, прихватила је послове модне илустраторке и почела да сарађује са познатим америчким часописима.

Радила је илустрације за „Вог“, „Таун енд кантри“, „Шарм“, „Гламур“ и „Хаус бјутифул“. Постала је једина Српкиња која је израдила насловну страну магазина „Вог“. Поред модних илустрација, дизајнирала је бочице за парфеме и колоњске воде компаније „Мери Данхил“, као и амбалажу за козметичке производе куће „Ревлон“.

Иако се бавила комерцијалним радом, није одустала од сликарства. Њен амерички период, од 1939. до 1945. године, обележили су портрети припадника високог друштва, метафизичке композиције и мистични религијски мотиви. У тим делима препознаје се контраст између света моде и комерцијалног дизајна, са једне, и њеног особеног, маштовитог сликарског израза, са друге стране.

У марту 1940. године приредила је прву самосталну изложбу у Њујорку, у галерији „Жилијен Леви“, на којој је представила композиције и портрете настале током европског периода. Изложба је привукла пажњу америчке уметничке јавности и отворила јој врата њујоршких уметничких кругова.

Почетком 1943. године учествовала је на изложби организованој у оквиру Фонда за помоћ Југославији у Њујорку, где је представила 28 радова. Изложба је потом пренета у Вашингтон, у галерију „Коркоран“. Уредник уметничке рубрике часописа „Вог“ Френк Крауниншилд истакао је у каталогу да њене слике подсећају на италијанско сликарство 15. века и представљају изузетну појаву у америчкој уметности. „Њујорк тајмс“ описао је њено стваралаштво речима: „Модерна ренесанса – то би можда био најбољи опис Милениног сликарства.“

Крајем 1943. године удала се за Роберта Томаса Астора Гослена, официра америчког ваздухопловства. У Америци је радила и на сценографији и костимима за балет „Себастијан“ италијанског композитора Ђан Карла Менотија, који је изведен у новембру 1944. године. Захваљујући успеху те представе, добила је и понуду да изради сценографију и костиме за Шекспиров „Сан летње ноћи“.

Нарушено здравље и рана смрт

Упркос све већем професионалном успеху, њено здравље било је нарушено. У пролеће 1944. године пала је са коња и повредила кичму. И током болести наставила је интензивно да ради, иако је морала да носи метални корсет за горњи део тела. Са посебним емоцијама пратила је вести из домовине и преко Радио Њујорка поздравила ослобођење Београда.

Међутим, њен живот изненада се завршио 6. марта 1945. године, када је преминула у свом стану у Њујорку. Имала је само 35 година. Према званичном налазу, узрок смрти било је отказивање срца, док су околности њене изненадне смрти остале предмет различитих тумачења.

Њена мајка Даница тешко је поднела губитак јединог детета. У знак сећања на Милену, поклонила је држави њена уметничка дела и породичну кућу у Пожаревцу, у којој се данас налази Галерија „Милена Павловић Барили“.

Урна са Милениним посмртним остацима пренета је у Рим 5. августа 1949. године и положена на гробљу Тестачо, где су касније сахрањени и њени родитељи.

Иако је живела свега 35 година, Милена Павловић Барили оставила је изузетно богато уметничко наслеђе. Њена дела и данас сведоче о уметници која је успела да споји различите културе, епохе и уметничке правце, остајући верна сопственом свету маште и стваралачке слободе. Њено име заузима посебно место у српској и европској уметности, а њена дела настављају да привлаче пажњу љубитеља сликарства широм света.

Компас инфо