Од Косовске битке до Јасеновца: историјске лекције загребачког професора српским студентима

Александар Маршавелски, који је под псеудонимом „Пријатељ студената” објављивао колумне у „Данасу”, настојао је да српским студентима наметне политички и историјски поглед према којем је Косово и Метохија изгубљено, Видовдан непожељан национални симбол, а српски уџбеници историје део пропагандне машинерије. У својим текстовима доводио је у питање значај Косовске битке, оспоравао број од 700.000 српских жртава Јасеновца и предлагао измене наставних програма

Загребачки професор права Александар Маршавелски, који је 31. октобра јавно признао да се иза псеудонима „Пријатељ студената” крије аутор бројних колумни објављиваних у листу „Данас”, месецима је српским студентима упућивао политичке препоруке чији је заједнички именитељ било потискивање Косова и Метохије из националне политике, преиспитивање значаја Видовдана и Косовске битке, као и захтев за темељну промену начина на који српско друштво тумачи сопствену историју. Његови текстови нису били ограничени на критику власти Александра Вучића, већ су обухватали питања националног идентитета, територијалног интегритета Србије, историјског памћења, Јасеновца, ратова деведесетих и школских уџбеника.

Преглед његових ауторских текстова показује континуитет политичких ставова који се не могу свести на појединачне оцене или успутне полемике. Маршавелски је студентима непосредно препоручивао да Косово и Метохију не постављају у средиште политичког деловања, да избегавају националне симболе и историјске датуме који би могли да буду препрека њиховом политичком успеху и да преиспитају историјско образовање које су стекли у Србији. Све то представљао је као неопходан услов политичког сазревања и напуштања национализма, иако је у суштини реч о његовом политичком виђењу српског националног питања, које је настојао да пренесе студентима.

Косово и Метохија као питање које треба уклонити из политике

У тексту „Победници су на Славији, а не на Косову”, објављеном 23. маја 2026. године, Маршавелски је критиковао студентски Меморандум о Косову и Метохији, представљен у Крагујевцу, и поручио да је отварање тог питања политичка грешка. „Косово је Пандорина кутија коју сада не смете да отварате”, написао је, додајући да је Косово „због бројних историјски погрешних потеза нажалост губитничка тема”. У истом тексту оспоравао је политичку оправданост истицања заставе са картом Косова и Метохије и натписом „Нема предаје”, сматрајући да таква симболика штети студентском покрету.

Овде се не ради само о препоруци како водити изборну кампању. Маршавелски је као полазиште својих савета прихватио становиште да је Србија изгубила Косово и Метохију и да даље инсистирање на том питању представља политичко оптерећење. Таквим приступом занемарио је уставни поредак Србије и међународноправни оквир садржан у Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација, која потврђује приврженост суверенитету и територијалном интегритету Савезне Републике Југославије, чији је правни следбеник Србија. Фактичке околности на Косову и Метохији нису истоветне правном статусу покрајине, нити једнострано проглашење независности представља обавезу Србије да се одрекне дела своје територије. Маршавелски је ту разлику потиснуо, претварајући сопствени политички закључак у савет будућим носиоцима власти.

Његов приступ посебно је проблематичан због тога што легитимно заступање српских државних интереса доводи у везу са национализмом од којег студенти треба да се дистанцирају. Одбрана територијалног интегритета, права српског народа и заштита културне и верске баштине на Косову и Метохији нису националистичке претензије, већ обавезе српске државе. Србија на том простору има историјске, правне, културне и духовне интересе који не могу бити поништени проценом једног загребачког професора о политичкој исплативости њиховог заступања.

Видовдан сведен на Милошевићев говор

Маршавелски је настојао да преобликује и однос студената према Видовдану. У тексту „Видовдан није време да се иде у Батајницу”, објављеном 22. јуна 2025. године, овај српски верски и национални датум тумачио је првенствено кроз политичко наслеђе Слободана Милошевића и његов говор на Газиместану 1989. године. Видовдан је доводио у везу са процесима који су претходили распаду Југославије, настојећи да студентима укаже на опасност од понављања националистичких образаца. У истом тексту говорио је о злочинима над албанским цивилима чији су посмртни остаци пронађени у Батајници и позивао на српско-албански дијалог.

Маршавелски је на тај начин значење Видовдана сузио на политичке догађаје с краја двадесетог века, иако је реч о празнику који у српском народу има вишевековни верски, историјски и културни значај. Косовско предање настало је много пре Милошевића, обликовало је српску књижевност, духовност, уметност и народну традицију и представља једну од основних тачака националног историјског памћења. Политичка употреба тог наслеђа у појединим раздобљима не може бити основ за његову дисквалификацију. Изједначавање Видовдана са политиком деведесетих представља историјски редукционизам којим се једном од најзначајнијих српских националних симбола одузима његов стварни временски и културни контекст.

Своје ставове Маршавелски је поновио у тексту „Видовдан истине, а не митова”, објављеном 28. јуна 2026. године. Посебно је критиковао студентску хуманитарну акцију прикупљања помоћи српској деци на Косову и Метохији, оценивши да усмеравање помоћи искључиво српској деци може бити дискриминаторно уколико се Косово и Метохија сматрају делом Србије. Поновио је становиште да је Србија изгубила покрајину и студентима саветовао да се уместо косовским питањем баве изборима. Истовремено је предложио да приликом посете Косову и Метохији јавности покажу документа која су користили приликом преласка административне линије, коју је назвао границом.

Оваквим приступом професор је и хуманитарну помоћ српској деци ставио у функцију свог политичког тумачења статуса Косова и Метохије. Помагање српској деци у срединама у којима српско становништво живи у тешким безбедносним, економским и институционалним околностима не представља дискриминацију других националних заједница. Хуманитарне акције могу бити усмерене према конкретним угроженим групама, а њихова оправданост зависи од потреба прималаца, не од обавезе да свака појединачна акција обухвати све националности. Маршавелски је ту разлику занемарио, користећи једну акцију солидарности као повод за преиспитивање српског односа према Косову и Метохији.

У колумни „Следеће године прескочите Видовдан”, објављеној 4. јула 2026. године, поново је критиковао националну симболику студентских окупљања и посебно се осврнуо на положај Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Уместо да у средиште постави данашњу институционалну угроженост српског високог образовања у покрајини, тежиште је пребацио на положај албанског образовања деведесетих година. Историјске неправде према албанским студентима не могу бити оправдање за потискивање права српских студената данас. Универзитет у Косовској Митровици представља једну од најважнијих институција опстанка српског народа на Косову и Метохији, а његова заштита непосредан је државни и национални интерес Србије. Маршавелски је, међутим, студентима препоручио да следеће године избегну окупљање на Видовдан, чиме је своје историјске оцене преточио у конкретан политички захтев.

Косовска битка потиснута у корист Козаре

Посебно упечатљив пример Маршавелскијевог историјског приступа представља текст „Битка на Козари је неупоредиво значајнија од Косовске битке”, објављен 18. јула 2026. године. Поводом годишњице битке на Козари, загребачки професор упоредио је овај догађај из Другог светског рата са Косовском битком из 1389. године и закључио да је Козара историјски и морално неупоредиво значајнија. Косовско предање посматрао је првенствено кроз његову употребу у националистичкој политици, док је Козару представио као пример антифашистичког отпора и солидарности.

Реч је о методолошки спорном поређењу два догађаја која припадају различитим историјским раздобљима и имају различито место у српском националном памћењу. Битка на Козари, масовно страдање српског становништва Поткозарја и антифашистички отпор 1942. године представљају изузетно важне делове историје српског народа. Косовска битка, с друге стране, осим војног и политичког значаја, током више од шест векова израсла је у један од темељних симбола српске духовне и културне традиције. Њено место у националном идентитету не може се мерити искључиво бројем учесника, војним исходом или непосредним политичким последицама. Поређење Козаре и Косова као супротстављених историјских вредности ствара вештачку поделу унутар српског историјског наслеђа.

Козара и Косово не искључују једно друго. Српски народ има право и обавезу да чува сећање на средњовековну државност, косовске мученике, антифашистички отпор, устанке и страдања у двадесетом веку. Научно истраживање Косовске битке подразумева разликовање историјских чињеница од касније насталог предања, али не и обавезу да се то предање одбаци као безвредно или политички штетно. Маршавелски је, међутим, сопствену оцену хијерархије историјских догађаја представио као поуку коју српски студенти треба да прихвате, занемарујући сложеност начина на који народи обликују и чувају колективно памћење.

Српски уџбеници као „пропагандна машинерија”

Напад на начин на који се у Србији предаје национална историја Маршавелски је јасно изложио у тексту „Пример свим младим људима како да буду патриоте, а не националисти”, објављеном 7. јуна 2026. године. Студентима је поручио: „Не верујте вашим школским уџбеницима јер су они део пропагандне машинерије.” Наставу националне историје довео је у непосредну везу са ширењем национализма, тврдећи да се кроз образовни систем одржавају политички митови и погрешна представа о прошлости.

Овако изречена оцена представља дисквалификацију српског образовног система без систематски изложене анализе уџбеника, наставних програма и конкретних историјских нетачности. Озбиљна историографска критика подразумева рад са изворима, поређење научних тумачења и утврђивање чињеничних пропуста. Маршавелски је уместо тога студентима понудио општи закључак о непоузданости наставе историје коју су похађали. Притом је расправе о четничком покрету, Милану Недићу, Димитрију Љотићу и антифашистичком наслеђу уклопио у ширу тезу о националистичком карактеру српске историјске свести.

Потреба за научним преиспитивањем појединих историјских тумачења не даје основ за проглашавање целокупног система националног образовања пропагандним. Српска историографија није јединствен политички механизам, већ научна област у којој постоје различите школе, истраживања, методолошки приступи и тумачења. Критика конкретних нетачности у уџбеницима била би легитиман академски допринос. Позив студентима да уопштено не верују својим уџбеницима представља политичку поруку, нарочито када је праћен препорукама за промену националног односа према Косову, Видовдану и ратној прошлости.

Јасеновац у програму промене историјског образовања

У колумни „Без промене Устава неће бити правде”, објављеној 10. октобра 2026. године, Маршавелски је предложио промене уставног поретка, правосуђа и система образовања, посебно инсистирајући на преиспитивању наставе националне историје. У том контексту оспоравао је и број од 700.000 српских жртава Јасеновца, који је оценио као преувеличан. Ово питање није поставио као засебну научну расправу о демографским и историографским проценама, већ као део ширег програма промене начина на који Србија образује нове генерације и тумачи сопствену прошлост.

Јасеновац представља једно од највећих стратишта српског народа у двадесетом веку и централни део усташког система концентрационих логора Независне Државе Хрватске. У њему су масовно убијани Срби, Јевреји, Роми и противници усташког режима. Научна истраживања броја жртава обухватају различите методологије, поименичне пописе и демографске процене, а питање коначног броја страдалих није окончано. Спомен-подручје Јасеновац објавило је поименични попис 83.145 жртава, уз напомену да није коначан, док Меморијални музеј Холокауста у Вашингтону указује на ограничења расположиве документације и сложеност процена.

Разликовање поименично утврђеног броја жртава, укупних процена страдалих у јасеновачком логорском систему и броја жртава на целокупној територији Независне Државе Хрватске неопходно је за сваку научно утемељену анализу. Историографско преиспитивање ранијих процена није само по себи недопустиво, али ниједан поименични попис који је означен као непотпун не може се механички представљати као коначан број жртава. Утврђивање размере страдања мора остати у надлежности историјске и демографске науке, уз поштовање свих доступних извора и сведочанстава.

Маршавелски је питање броја жртава укључио у политички захтев за измену националног образовања, чиме је отворио и проблем односа историографије и идеолошких програма. Српски народ има обавезу да негује културу сећања на жртве геноцида у НДХ, да подржава научна истраживања и да се супротставља сваком облику порицања или релативизације злочина. Истовремено, култура сећања мора почивати на историјски проверљивим чињеницама. Тежина и карактер усташких злочина не зависе од политичких полемика о појединачним бројчаним проценама, нити се истина о Јасеновцу може утврђивати кроз савете о изборној стратегији студентског покрета.

Ратови деведесетих и једнострано тумачење српске одговорности

Маршавелски је у тексту од 10. октобра 2026. године, као и у ранијим колумнама, инсистирао на преиспитивању српског односа према ратовима деведесетих. Предлагао је институционалне промене у области процесуирања ратних злочина, отварање досијеа служби безбедности, лустрацију и нови приступ настави историје. Посебно је наглашавао потребу да се у образовању више говори о злочинима над несрпским становништвом. Такви захтеви имају оправдање у начелу индивидуалне кривичне одговорности и потреби да се жртвама обезбеде истина и правда, али историјски приказ ратова деведесетих не може бити потпун ако се српска страдања потисну у други план.

Прогон српског становништва из Хрватске, страдања Срба у Босни и Херцеговини, злочини над српским цивилима и последице НАТО агресије 1999. године незаобилазан су део историје распада Југославије. Њихово документовање и изучавање није супротстављено утврђивању одговорности за злочине које су починили припадници српских оружаних формација. Напротив, целовита историјска слика подразумева истраживање свих злочина и свих страдања, уз јасно раздвајање кривичне одговорности појединаца од колективног идентитета народа. Маршавелски је у својим политичким препорукама нагласак стављао на српску одговорност и потребу промене српског односа према прошлости, док српске жртве нису добиле упоредиво место у његовим програмским захтевима.

У колумни „Србија која нестаје пред ‘српским’”, објављеној 30. августа 2026. године, професор је изнео оштре оцене о Ратку Младићу, Републици Српској и националној политици Србије. У тексту „Кампања на терену деведесетих”, од 13. септембра исте године, бавио се начином на који би студенти требало да поступају када се у предизборној кампањи отворе теме ратова деведесетих, Хашима Тачија и Ратка Младића. Тако је питања историјске и кривичне одговорности непосредно повезивао са политичком тактиком, настојећи да студентима одреди и садржај и начин јавног наступа о национално осетљивим темама.

Утврђивање ратних злочина не сме бити средство политичке дисквалификације читавог народа, нити инструмент којим се национално памћење своди на терет колективне кривице. Српске жртве у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији имају исто право на истину, правду и сећање као и све друге жртве. Историја деведесетих не може се научно тумачити тако што ће се издвојити само један део злочина, а остали третирати као споредни. Историјска одговорност мора бити индивидуализована, а историјско памћење засновано на целовитом приказу догађаја.

Политички програм под псеудонимом

Када је 31. октобра 2026. године, у тексту „Моје име је Александар Маршавелски, ја сам Пријатељ студената”, открио свој идентитет, загребачки професор потврдио је да се бави транзиционом правдом и суочавањем са прошлошћу. Међутим, садржај његових колумни показује да се није задржао на академском тумачењу историјских догађаја. Студентима је упућивао конкретне препоруке како да поступају према Косову и Метохији, које националне симболе да избегавају, како да разумеју Видовдан, шта да мисле о школским уџбеницима и какве промене треба да спроведу у државним институцијама и образовању.

Такав континуитет јавно изнетих ставова представља препознатљив политички програм. У њему се српско национално питање третира превасходно као препрека европској и политичкој будућности, косовско предање као извор националистичких заблуда, а образовање као област коју треба преуредити ради измене односа према прошлости. Маршавелски је сопствене политичке оцене настојао да представи као поуке студентима, користећи ауторитет универзитетског професора и непосредно обраћање генерацији која је претендовала на важну улогу у политичком животу Србије.

Његови текстови не доказују да су студенти прихватили све те препоруке, нити да је професор из Загреба управљао њиховим политичким одлукама. Они, међутим, недвосмислено документују покушај да се кроз јавна писма студентском покрету понуди програм промене односа према најважнијим питањима српског националног идентитета. Тај програм укључује политичко потискивање Косова и Метохије, одустајање од истицања Видовдана, преиспитивање значаја Косовске битке и систематску промену наставе националне историје.

Српска историја није изузета од научне критике, нити национално памћење сме бити замена за историјске чињенице. Али ни политички ставови једног професора, без обзира на његову академску позицију, не могу имати статус обавезујућег тумачења прошлости. Косово и Метохија остају уставно и државно питање Србије, Видовдан је део њеног вишевековног духовног и културног наслеђа, а Јасеновац и страдање српског народа у двадесетом веку захтевају научно утемељену и доследну културу сећања.

Маршавелскијеви текстови показују да се иза псеудонима „Пријатељ студената” налазио аутор који је, поред подршке протестима, систематски заступао политичко преобликовање српског односа према сопственој држави, историји и националном идентитету. Његове препоруке биле су јавне, поновљене у више колумни и усмерене непосредно студентима. Управо зато њихов садржај заслужује прецизну анализу, а национална и историјска полазишта на којима почивају јасну, аргументовану критику.

Политика