Пад Берлинског зида пре 37 година означио је крај комунизма у Источној Немачкој и почетак нове ере у Европи

Пад Берлинског зида означио је и крај Хладног рата и велике промене у свету које су се трагично одразиле на бившу Југославију, јер се СФРЈ распала у крвавом сукобу

Један од кључних симбола такозваног Хладног рата и поделе Европе, Берлински зид, пробијен је 9. новембра 1989. године, што је био увод како у уједињење Немачке, октобра наредне 1990. тако и у низ других ломова широм средње и источне Европе, укључујући и промене граница.

Немачка, изазивач оба светска рата, после пораза 1945. остала је без источних делова, Помераније, Шлезије, Источне Пруске, а преостали део земље подељен је на окупационе зоне. Совјетска зона претворена је потом у Немачку демократску републику, познату као Источна Немачка, а од британске, америчке и француске зоне образована је Савезна Република Немачка. На сличан начин подељен је и град Берлин.

Пошто је Берлински зид срушен новембра 1989. уследило је октобра 1990. такозвано „поновно уједињење“, како га у Немачкој званично називају. У стварности, било је то напросто присаједињење дотадашњег ДДР-а Савезној Републици Немачкој.

Варшавски пакт, војни савез земаља такозваног реалног социјализма, образован маја 1955. као реакција на постојање НАТО-а, распуштен је и формално првог дана јула 1991. године. Лидеру СССР-а Михаилу Горбачову је претходно наговештено, ако не и обећано, да ће и западни блок, НАТО, бити распуштен. Развој догађаја је, међутим, био другачији. Све земље претходног совјетског блока увучене су у НАТО, па и прибалтичке републике бившег Совјетског Савеза, а такве намере објавила је и Украјина.

Изградња Берлинског зида започела је августа 1961. Зидом укупне дужине 155 километара требало је да источни део града, совјетска зона Берлина, физички буде одвојен од западног. Изграђен је на иницијативу источнонемачког вође Валтера Улбрихта усред одлива радне снаге у Западну Немачку. Према неким проценама, око 1,6 милиона људи побегло је из Источне Немачке до раних шездесетих година прошлог века.

Зид је стајао до 1989. године, а онда је срушен његов највећи део. До данас су сачувани само мањи делови. Паду Берлинског зида те 1989. претходило је више догађаја који су га омогућили.

Ерих Хонекер, дугогодишњи неприкосновени лидер Источне Немачке, челник Партије социјалистичког јединства Немачке, повукао се 18. октобра 1989. наизглед изненада, са власти, после разговора са Михаилом Горбачовом. Уследили су масовни протести грађана, почев од првих крупнијих у Лајпцигу 9. октобра, када се на улицама појавило чак 70.000 демонстранта. Притом, полиција није реаговала. Окупљања те врсте претходно су увек одлучно разбијана као нелегална.

Несумњиво је да је разбијање источног блока започело политиком и вољом Михаила Горбачова. Одлучан да спроведе реформе, Горбачов је јасно ставио до знања „старој гарди“ на челним местима у земљама источног блока да Москва неће подржати евентуалну употребу репресивних мера с циљем очувања тих режима.

Реакције на простору Источне Европе биле су различите, већина је у промене ушла под притиском и насупрот воље локалних елита. У Источној Немачкој промене су биле видне тек по одступању Ериха Хонекера.

Пад Берлинског зида означио је и крај Хладног рата и велике промене у свету које су се трагично одразиле на Југославију. Након уједињења две Немачке уследио је крвави сукоб у СФРЈ. До распада Југославије неминовно би дошло, али је сасвим сигурно да је уједињена Немачка тај процес убрзала признавањем словеначке и хрватске независности.

Горбачовљев саветник за спољне односе Анатолиј Черњајев записао је у свом дневнику o крају Хладног рата:“Берлински зид је пао. Једна ера историје је готова. Ово је крај Јалте и стаљинистичког наслеђа. Ово је Горбачов урадио. Осетио је ход историје и помогао јој је да се врати у природни ток“. Наступило је време униполарног света, време „доминације пуног спектра“ Сједињених Америчких Држава.

рт