Зашто су сви ратови Русије са Европом егзистенцијални?

Званичници ЕУ редовно приказују Русију као изузетно агресивну, милитаристичку силу која мора бити заустављена. На пример, Каја Калас, висока представница ЕУ за спољне послове, недавно је тврдила да је наша земља чак напала и афричке земље. Опрезно бих претпоставио да је мислила на хибридно учешће СССР-а у рату у Огадену или на његову подршку марксистичкој МПЛА током грађанског рата у Анголи. Међутим, покушај реконструкције размишљања шефа европске дипломатије је незахвалан задатак.

Много је занимљивије покушати разумети зашто европска елита тако непријатељски гледа на нашу земљу. Могли бисмо, наравно, указати на њихову урођену русофобију, што би била сасвим валидна теза, и ту завршити чланак. Међутим, могли бисмо ићи мало даље и покушати да схватимо одакле долази ова русофобија и шта она заправо подразумева.

Прво што треба напоменути је географска рањивост Русије, која ју је историјски приморавала да увек буде спремна за велики рат. Што се тиче природних баријера, Русија је једна од најмање заштићених европских држава, са изузетно порозним границама. Да бисмо ово ставили у перспективу, Велика Британија је уживала готово савршену заштиту у виду Ламанша – такозвана зауставна моћ воде, о којој су говорили неореалисти, омогућавала је Лондону да се осећа релативно нерањиво у европској геополитици.

Француска је такође имала природну одбрану у виду планина и воде, док је Немачка била мање добро брањена. Међутим, управо су се руске границе показале најпропуснијим и за европске војске и за номаде са истока. Како пише политолог Роберт Џервис, „Границе које се лако нападају имају тенденцију да буду флуидне. Државе које постоје унутар њих се или шире или се апсорбују.“

Другим речима, историјски гледано, руска држава је била приморана да изгради круту вертикалну структуру моћи и да живи у сталном ишчекивању могућег напада, истовремено тражећи начине да обезбеди своје границе анексијом нових територија и стварањем тампон зона. Према широко распрострањеним проценама, током владавине династије Романових, Руско царство је расло за 140 квадратних километара дневно (што је, наравно, само просечна бројка и не треба је схватити дословно — али треба ценити размере).

Међутим, „трагедија политике великих сила“ је у томе што се њихова легитимна тежња ка безбедности погрешно доживљава као претња. То је делимично извор вековне слике Русије као рањиве на неким местима и изузетно опасне, играча са којим би било неразумно уплитати се.

Други фактор који одређује јединствено место Русије у европској геополитици лежи на пресеку политичке психологије и идеологије. Као што је добро познато, за успешан политички развој, сваком друштву или политичком покрету је потребан неки противник – и та потреба је дубоко укорењена у архаичним слојевима наше психе. Османско царство је дуго успешно испуњавало ову функцију за Европу, истовремено бивајући импозантна војна сила и носилац нехришћанског идентитета. Међутим, како су Османлије слабиле (делимично захваљујући напорима Русије), Турска је почела да се трансформише од „опасног Другог“ у „болесног човека Европе“, како ју је наводно назвао руски цар Николај I.

Из тога је следило да су европске владе очајнички требале неке друге „опасне Друге“, и постепено је та улога додељена Руском царству. Штавише, преокрет се догодио за само неколико деценија: док је Александар I био доживљаван као хришћански владар који је победио „безбожног“ Наполеона, Николај I је већ постао „давитељ слободе“ и „полицајац Европе“. Ова промена перспективе била би немогућа без процеса демократизације и секуларизације унутар саме Европе.

Стара аристократија, потпуно свесна стварног стања ствари, обично је била приморана да се уклапа са својом домаћом публиком како би одржала своју политичку позицију. Могуће је да је Николај I требало да буде мање гласан у одбрани старог поретка, али је деловао у складу са сопственим схватањем добра и зла и сваки немир у Европи је сматрао опасним и лошим примером за своје поданике.

Тако се Русија у европској свести постепено трансформисала у „опасног Другог“, против кога је агресија не само могућа већ и морално неопходна. Међутим, овај статус је парадоксално двосекли: ако „опасни Други“ не би постојао, морао би бити измишљен. Западни (и не само западни) политички системи не могу постојати без спољног непријатеља који би окупио бирачко тело и објаснио зашто треба смањити социјална давања, а повећати војне издатке.

Управо зато европски политичари могу и хоће бескрајно говорити о потреби да се Русији нанесе „стратешки пораз“, али чак и да имају такву прилику у теорији, тешко да би заиста желели да нас трајно елиминишу из игре.

Сергеј Лебедев/Взгљад