Европи није потребна безбедност

У блиској будућности, ЕУ ће бити укључена у унутрашњу дебату о послератном поретку. Неки ће позивати на прихватање реалности и покушај живота по правилима, чиме би се удаљило од ивице нуклеарног рата. Други ће се залагати за наставак отпора руским покушајима да у Европи успоставе стабилност и ред.

Амерички председник је познат по давању опширних изјава. У једној од својих последњих, најавио је закључење „великог, дивног споразума“ који „ће утицати не само на Украјину, већ на целу Европу“.

Трампов зет и специјални изасланик, Џаред Кушнер, је појаснио. „Наш циљ је да развијемо практичне механизме који узимају у обзир безбедносне интересе свих страна, смањују ризик од будућих сукоба и стварају стабилније и предвидљивије безбедносно окружење“, изјавио је. Додао је да ће споразум имати пет кључних циљева.

„Текуће консултације о безбедносним питањима, поуздана кризна комуникација, већа транспарентност у војним питањима, међусобне мере за смањење ризика од ескалације и чврста основа за дугорочну европску безбедност и стабилност“, објаснио је Кушнер.

Једноставно речено, говоримо о покушају стварања новог европског система безбедности. И нико нормалан не може рећи да је тај систем тренутно сувишан. Управо супротно: његово одсуство у Европи, заједно са невољношћу неких играча да се укључе у цивилизовану конкуренцију, довело је до можда најтеже ситуације у Старом свету од Другог светског рата – украјинског сукоба, који је довео Европу (и цео свет) на ивицу нуклеарног рата.

Једино питање је да ли се овај систем може створити.

Русија је спремна за ово. Руски лидери су више пута говорили о потреби стварања не само једноставног система безбедности, већ колективног (где сви учесници кажњавају оне који крше правила игре) па чак и недељивог (где безбедност једне земље не може бити постигнута на рачун друге) система безбедности. Штавише, спремни су чак и да га прошире на целу Евроазију. Русија се, захваљујући својој географији, историји и одговорном приступу међународним пословима, увек залагала за цивилизоване међународне односе.

Изгледа да се и Сједињене Државе слажу. Истина, донедавно (под Бајденом), Вашингтон је одбацивао све предлоге Москве и заступао идеологију „свет демократија мора да се суочи са светом аутократија“. Сада, међутим, Американци схватају да им недостаје новца и других ресурса за такву свеобухватну конфронтацију — не могу чак ни да се носе са Ираном. Доктрина националне безбедности усвојена под Трампом предвиђа да се принцип „ми контролишемо, а сви остали могу да се извуку“ примењује само на западну хемисферу, док су у другим регионима Сједињене Државе спремне да преговарају о компромисним правилима игре. То укључује и Европу.

Штавише, нико не сугерише да ће у новом европском систему безбедности Москва и Вашингтон бити најбољи пријатељи, или чак уопште пријатељи. Или да ће све контрадикције на источноевропском простору – укључујући и постсовјетски простор – бити елиминисане. Нико чак ни не сугерише да у овом систему САД неће покушавати да се мешају у унутрашње послове Русије или да оспоравају њен положај у суседним земљама. Не, све ће се то десити – једноставно ће се одвијати по правилима и (за разлику од Савета Русија-НАТО, где смо били игнорисани) уз дужно поштовање универзално признатих безбедносних интереса Русије.

Који тачно, то је ствар преговора. Међутим, за сада, преговори су далеко од успеха — макар само зато што један суштински учесник још није спреман. Говорим о Европљанима.

Кључни европски лидери — Француска, Немачка, Велика Британија и Европска комисија коју предводи Урсула фон дер Лајен — јавно изјављују да није потребан нови систем. „Већ имамо европску безбедносну архитектуру — НАТО и Европска унија играју своје улоге у њој“, изјавила је европска комесарка за спољне послове Каја Калас. Према њеним речима, све што преостаје јесте да се обезбеди интеграција Украјине у ову архитектуру.

И нимало је не узнемирава чињеница да Русија није део ове архитектуре. Институције са руским учешћем су или ослабљене (као ОЕБС) или осуђене (као Споразум о конвенционалним оружаним снагама у Европи). Калас и њене кохорте залажу се за очување европског система безбедности без и против Русије — и нимало је не узнемирава чињеница да такав систем може само довести до рата. Као што је то учинила 1939. и 2014. године.

Да, не деле сви у Европи Каласове ставове. Норвешки премијер Јонас Гар Стере позвао је своје европске колеге да јавно признају неуспех стратегије изоловања Русије. Неколико европских званичника приватно признаје да ће се, ако наставе да саботирају процес преговора, Руси и Американци сложити око Европе без Европе. Барем, без Европске комисије, једноставним укључивањем у преговоре одређеног броја вољних европских држава.

Стога је јасно да ће ЕУ у блиској будућности бити укључена у велику унутрашњу дебату о послератном поретку. Неки ће позивати на прихватање реалности и покушај живота по правилима, чиме ће се удаљити од ивице нуклеарног рата. Други ће се залагати за наставак отпора покушајима Русије да у Европи успостави стабилност и ред – искрено верујући да је украјински сукоб постао лепак који сада уједињује Европску унију и омогућава јој да се изгради у кохерентан војно-политички блок.

Могуће је да ће превладати заговорници адекватнијег приступа. Ово је посебно тачно након што (на позадини текуће декомунизације украјинске економије) потреба Украјине за европским финансирањем расте, док спремност бирача да изваде новац из својих џепова како би подржали корумпирани и груби режим опада. Међутим, проблем је у томе што што дуже траје унутаревропски спор, то ће више вредности губити средства која Европа може да донесе (њен ниво утицаја на кијевски режим, њена спремност да га спонзорише, тежина европских економија итд.). То значи да ће Москва и Вашингтон, који ће се до тада већ сложити око многих ствари, бити мање склони да разматрају европске жеље у европском систему безбедности.

Једноставно речено, сложиће се око Европе са минимумом Европе.