Ђукановић ублажава реторику, али не и мету: Није више „Црква Србије“ него СПЦ, али је „рушилачки погон“

Бивши предсједник Црне Горе и некадашњи лидер ДПС-а, Мило Ђукановић, у својим скорашњим изјавама направио је примјетан језички заокрет када је у питању Српска православна црква (СПЦ).

У јавном дискурсу више не користи синтагму „Црква Србије“, термин који је годинама био окосница његовог идеолошког и политичког обрачуна са Митрополијом црногорско-приморском. Ипак, суштинска оштрица и оптужбе су остале – само су упаковане у суптилнију форму.

Коментаришући односе са црквом и политичка дешавања, Ђукановић је поручио да у јавности и даље постоји незадовољство, али је нагласио да „рушилачки погон 2020. године није успио“, алудирајући притом на литије и велики народни сабор који су довели до пада његовог тродеценијског режима, како преноси Борба.

Шта се крије иза промјене реторике?

Избацивање термина „Црква Србије“ из његовог политичког речника многи тумаче као покушај политичког прилагођавања новим реалностима и ублажавања реторике након тешких изборних пораза. Међутим, тврдња да „рушилачки погон није успио“ показује да бивши шеф државе и даље одбија да призна легитимитет историјској побједи народа и СПЦ из 2020. године, доживљавајући демократске промјене као рушење државе, а не као ослобођење од партијске аутократије.

Ђукановић је у истој изјави открио да је „разговарано са свим адресама црквене власти“ и да је порука са тих састанака била да се „мора бити паметно јер је то дугорочан процес“. Ова изјава сугерише да се закулисни притисци и покушаји прекомпоновања утицаја у Црној Гори и даље воде кроз дипломатске и институционалне канале, далеко од очију јавности.

Матрица која се не мијења

Иако више нема отворених етикетирања и грубих напада на храмове, овакве изјаве потврђују да наратив о „угроженој држави“ и „спољном малигном утицају“ и даље живи у политичком насљеђу бившег режима. Док се на ријечима говори о смиривању тензија и „паметним процесима“, оптужбе да је народни бунт 2020. био „рушилачки погон“ јасно стављају до знања да помирење, по мјерилима бивше власти, може постојати само ако се народ одрекне своје слободе, цркве и историјског памћења.

ИН4С