Бокан упозорава на повратак политичког насиља: Понижавање неистомишљеника није борба за правду

Председник Института за националну стратегију Драгослав Бокан у ауторском тексту „Јахачи на дуге стазе”, објављеном у „Српском компасу”, повлачи паралелу између обрачуна са идеолошким противницима после Другог светског рата и појединих облика политичког насиља у савременој Србији. Упозорава да се иза обећања о праведнијем друштву не може скривати понижавање људи због њихових политичких уверења

Политичко насиље, јавно понижавање неистомишљеника и уверење да изборна или револуционарна победа даје право на обрачун са противницима представљају опасно наслеђе које се, према оцени председника Института за националну стратегију Драгослава Бокана, поново препознаје у српском друштву. У ауторском тексту „Јахачи на дуге стазе”, објављеном у „Српском компасу”, Бокан подсећа на репресију после Другог светског рата и упозорава да се слични обрасци политичког понашања јављају и осам деценија касније, сада под паролама демократских промена и изградње боље будућности.

Полазиште његове анализе јесте симболика јавног понижавања политичких противника, посебно пракса њиховог „јахања”, коју представља као један од најдрастичнијих начина одузимања људског достојанства. Бокан указује да такво поступање није само израз личне суровости, већ и порука да победник има право да пораженог лиши основног поштовања, претварајући политичку разлику у оправдање за насиље.

Од послератних обрачуна до политичког понижавања

Подсећајући на почетак вишестраначја у Србији, Бокан наводи да је тада у јавност поново доспела прича о наводном учешћу Драгољуба Мићуновића, каснијег универзитетског професора и председника Демократске странке, у понижавању једног православног свештеника непосредно после рата.

Сам аутор наглашава да је та прича, у облику у којем је преношена, „очигледно претерана и вероватно нетачна”, али сматра да је њено појављивање поново отворило питање стварног страдања свештенства и других друштвених слојева који су после 1944. године били означени као непријатељи новог поретка.

Бокан пише да се репресија није односила искључиво на политички активне противнике комунистичке власти, већ и на интелектуалце, официре, трговце, државне службенике, индустријалце, задужбинаре и представнике традиционалног, националног и верског погледа на свет.

Према његовом тумачењу, нова власт настојала је да физичким уклањањем и друштвеним понижавањем старих елита створи простор за успостављање сопственог политичког, идеолошког и културног поретка.

Аутор посебно указује на историјске околности у којима је та репресија спровођена. Србија је, подсећа, већ била исцрпљена немачком окупацијом, масовним стрељањима, страдањима у логорима, савезничким бомбардовањем и последицама геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској.

Уместо окончања страдања, пише Бокан, јесен 1944. године означила је почетак нових политичких ликвидација, хапшења, одузимања имовине и систематског обрачуна са стварним и претпостављеним противницима комунистичког режима.

Ликвидације и стварање нове елите

Позивајући се на налазе државних комисија, Бокан наводи податак о најмање 55.000 убијених грађана Србије у послератним обрачунима, уз тврдњу да је око 35.000 људи ликвидирано током тајних стрељања. Помиње и више од 200 локација масовних гробница широм земље.

Ове бројеве користи да укаже на размере политичке репресије и систем у којем је, према његовој оцени, припадност одређеној друштвеној групи или идеолошко опредељење могла бити довољна за одузимање слободе, имовине, па и живота.

Посебно се осврће на деловање ОЗНЕ, тврдећи да су локалне организације безбедносног апарата спроводиле уклањање означених „класних непријатеља”, а да су се ликвидације користиле и као средство преобликовања друштвене структуре.

Тако је, према Бокановој анализи, настајала нова политичка и интелектуална елита, чија се лојалност доказивала и односом према припадницима пораженог поретка.

„До јуче сте ви јахали на грбачи радничке класе, а сада ћемо ми јахати вас”, наводи Бокан као израз осветничке логике која је, по његовом тумачењу, пратила успостављање комунистичке власти.

Управо у тој поруци он препознаје суштину политичког терора: уверење да се неправда може исправити новом неправдом, а претходна друштвена неједнакост понижавањем и физичким уништавањем оних који су проглашени одговорнима.

Бокан указује и на улогу јавног линча, претњи и колективног притиска у изградњи новог поретка, оцењујући да су такви поступци били средство застрашивања читавог друштва.

Јахање као симбол одузимања људског достојанства

У средишту Бокановог текста налази се појам „антропохипије”, односно свођења човека на коња, којим описује праксу јавног понижавања жртава присиљаваних да носе своје мучитеље.

Он наводи да су такви поступци били присутни у злочинима усташких формација, али и у појединим облицима послератног малтретирања идеолошких противника нове комунистичке власти.

Према његовом виђењу, употреба седла, узди и штапова имала је јасну симболичку поруку: жртва више није посматрана као човек који има политичка уверења, грађанска права и лично достојанство, већ као неко над ким победник може неограничено да испољава своју моћ.

Бокан указује да су се међу жртвама послератног насиља налазили и српски домаћини, свештеници и некадашњи солунски борци, а да су поједини људи, према сведочењима на која се позива, после преживљених усташких злочина поново били изложени малтретирању.

Историјску слику тог времена допуњује позивањем на књижевна дела и сведочанства Слободана Селенића и Борислава Пекића, у којима препознаје приказ друштва обележеног страхом, губитком слободе и разарањем традиционалних вредности.

Посебно помиње роман „Молитва” Вука Драшковића, у којем су описане сцене усташког мучења српских цивила у Херцеговини.

За Бокана, заједничка карактеристика таквих поступака јесте дехуманизација жртве. Он упозорава да политичко или национално непријатељство постаје посебно опасно онда када противник престане да буде посматран као човек, а почне да се представља као оличење зла које треба уклонити.

Боканово упозорење савременим политичким покретима

Историјску анализу Бокан затим преноси на садашње политичке прилике у Србији, повлачећи паралелу између послератног револуционарног обрачуна и понашања појединих представника и присталица савремених политичких покрета.

Посебно је критичан према онима који се представљају као носиоци демократског препорода, а истовремено, како сматра, показују спремност да политичке противнике изложе јавном понижавању и одузму им право на достојанство.

У том контексту помиње и студентски политички покрет, чијим присталицама замера противречност између обећања о праведнијем друштву и поступака које оцењује као бруталне и реваншистичке.

Бокан такво понашање назива наставком револуционарног модела у којем се морална супериорност победника користи као оправдање за поступање према пораженима.

Он иде и корак даље, повезујући тај образац са наслеђем титоистичког и усташког насиља, при чему његова оцена представља оштру политичку и историјску аналогију, а не утврђивање непосредне организационе или идеолошке повезаности савремених актера са тим покретима.

Управо зато, према његовом мишљењу, поједини учесници савремених политичких промена не успевају да помире сопствену представу о борби за слободу са понашањем које подразумева омаловажавање и прогон неистомишљеника.

„Јер никако да ускладе своју јавну утопијску, бајколику понуду идеалне будућности са овако показаном бруталношћу својих опредељења”, пише Бокан у „Српском компасу”.

Аутор сматра да је суштински проблем у томе што се позивање на правду, слободу и демократске вредности не може одвојити од начина на који се политички победници односе према противницима. Према његовом становишту, сваки покрет који претендује да успостави праведнији поредак мора најпре да покаже да није спреман да понови методе оних које осуђује.

Завршна порука Бокановог текста зато није усмерена само на историјско памћење, већ и на политичку одговорност данашњих актера. Он упозорава да се злоупотреба моћи не може оправдавати прокламованим идеалима, нити се борба против насиља може водити насиљем.

„Или си робовласник или борац против ропства. Не може и једно и друго”, закључује Драгослав Бокан у ауторском тексту „Јахачи на дуге стазе”, објављеном у „Српском компасу”.

Политика